Kada su Talking Heads u pitanju, odmah da izjavim da sam pristrasan, možda i više nego što treba. Pojavili su se u trenutku kada sam sazrevao na sve moguće načine i vrlo brzo smo našli zajednički jezik. Na početku, priznajem, iritiralo me je nervozno pevanje Davida Byrnea i sklonost ka intelektualizmu koja me je onemogućavala da ukapiram o čemu sve peva, ali se živ čovek na sve navikne. U par godina njihova priča je postala vrlo ozbiljna tako da bih albume Fear of Music (1979) i Remain in Light (1980) glatko stavio među najomiljenije. Pride, imao sam priliku da ih gledam uživo u vreme promovisanja potonjeg, pa se subjektivni utisak samo pojačao – na sceni su bili fantastični i taj koncert sigurno spada među pet najboljih na kojima sam bio.
Normalno je da sam patio u trenutku kada su prestali sa radom.