Većina Samuraja voli lik i delo Mikea Oldfielda, a ja mu dođem kao nekakva crna ovca. Uglavnom sam ravnodušan prema njegovoj muzici. Oni “veliki” albumi sa početka njegove karijere mogu da mi posluže, eventualno, kao zvučna kulisa dok nešto radim, jer me ne iritiraju. Silno se zabavljam rečima recenzenata poput “new Oldfield album marking a return to a more organic style of composing”, mada je odavno jasno da je Oldfield u nedostatku pravih ideja sklon da citira i reciklira do besvesti samog sebe. Željno iščekujem neki njegov album pop/rock pesama u kojima najbolje funkcioniše, a koji bi mogao da me demantuje.
Ako ga ikada dočekam.