Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
U sredu je održan koncert koji će se možda pokazati kao poslednji u 52 godine postojanja koncepta pod nazivom King Crimson.
Ako ćemo po iskustvu, nećemo biti isključivi: jedna od važnih biografskih odrednica mentalnog čeda Roberta Frippa je “nikad ne reci nikad više”. Sva je istina i to da nema nikakvog nedvosmislenog saopštenja o prestanku rada, ali… Parametri su takvi kakvi su, optimizam je uvek najbolje upakovati u realne okolnosti.
Hajde da malo popričamo o tome. No, da bismo razumeli kako funkcioniše koncept pod nazivom King Crimson, moramo da skiciramo veliku sliku.
Sve češće nam se dešava da naletimo na snimke za koje mislimo i da ne postoje. Ponekad nisu vredni pažnje, ali neki popune praznine u biografijama naših omiljenih muzičara.
Dok čitam poslednju knjigu Grahama Hancocka koja govori o fascinantnim arheološkim otkrićima na tlu Amerike, ne mogu da se otmem utisku koliko malo znamo o našoj prošlosti i drevnim civilizacijama koje iz ko zna kojih razloga nisu potrajale. U pozadini mi svira jedna od kompilacija koja se bavi retkim snimcima britanskih grupa iz druge polovine šezdesetih, koju konstatujem jednim uvom i sa malo pažnje. Sve do trenutka kada mi se učini da čujem glas Grega Lakea.
Puštam ponovo pesmu u neverici.
Ako bismo rekli da je ovaj album izazvao tektonske poremećaje, pogrešili bismo. Pre bi se moglo reći da je to bila tiha i suptilna, ali neumitna erozija prakse da progresivna muzika mora da dolazi iz bluesa. Ovde je stvorena nova paradigma u kojoj su mnogi pronašli inspiraciju u evropskim korenima. Nažalost, mnogi su se i pogubili u tome. King Crimson je, pak, ostao do dana današnjeg i jači je nego ikad.
Ne volim da pišem nekrologe i namenske tekstove, a ovaj će upravo da bude takav. Povod za njega je 50 godina, upravo danas, od objavljivanja jednog od najznačajnijih muzičkih albuma svih vremena. Šef je insistirao da nešto napišem povodom jubileja, a njegova se ne poriče. Kaže mi, možeš ti to iz glave, i sam znaš koliko ga volimo…
Potpuno je u pravu.
Ponekad se čini da je cela biografija te grupe jedna velika poliritmična sinkopa iz koje nema izlaza.
Posle neočekivanog velikog uspeha albuma In the Court of the Crimson King (1969) grupa King Crimson je pozvana da u Americi odsvira promotivnu turneju. Na njoj su se dešavale pomalo nadrealne stvari: u jednom od studentskih kampusa im je izgorela sva oprema, u par meseci prešli su put od malih svirki do velikih festivala, a kulminacija je dostiguta spektakularnim nastupima u sali Fillmore East pred 22.000 ljudi.
Niko u tom trenutku nije mogao ni da pomisli da je to ujedno bio i poslednji nastup prvobitne postave.
To ja o sebi. Zapravo, svanulo mi je odavno, a tek sad sam počeo da nadograđujem.
Koristim prigodu odloženog objavljivanja priloga, jer u času kada ovo bude osvanulo na Suštini pasijansa, ja ću biti negde u Sloveniji, a možda već u Italiji. Ne mogu tačno da procenim koliko će Marinku i meni oduzeti pauze tokom puta u Veronu. Idemo da pohodimo koncert za koji nijedan od nas dvojice donedavno nije mogao da veruje da će nam se ostvariti.
Tako je: u ponedeljak uveče ćemo se sresti sa “načinom da se stvar obavi”, kako je Robert Fripp onomad opisao entitet po imenu King Crimson.
Da bi Robert Fripp zadržao pažnju na nekom muzičaru duže od šest sekundi, ovaj mora da bude mešavina Mocarta, Ajnštajna i bele ajkule, sa uzgrednom sposobnošću čitanja misli i trenutnog isporučivanja rezultata. Sa tim karakteristikama se tek stiže na audiciju.
Sinhronicitet je princip koji, evo već punih osam godina i četiri dana, uporno prati Suštinu pasijansa na putu saznavanja svega što je predmet našeg interesovanja. I tako, pomenuh prekjuče koliko je rigidna atmosfera rada i preciznosti vladala u vezi sa svakim zamislivim aspektom ideje pod nazivom King Crimson. A baš kao da se namestilo, u jednoj fejZbučnoj grupici koja progresivnu muziku neguje kao fetiš osvanuo je jedan audio-video zapis sa Cevke u kojoj se pojavljuje Adrian Belew, sam sa akustičnom gitarom, dakle najogoljenije moguće, i rekonstruiše jedan detalj iz perioda svoje karijere kad je bio frontmen grupe King Crimson, a što je radio duže od bilo koga drugog.
Nemam običaj da zahvatam gusarske video-snimke, ali ovog puta nisam mogao da odolim. Poslušajte i pogledajte pažljivo. I nemojte da izostavite reakciju publike iz ukupnog utiska.
Dakle, retoričko pitanje koje Belew na početku postavlja – da li ste se ikada zapitali šta svira jedan član benda? – i ono što sledi otkrivaju mnogo toga ako ste spremni da obratite pažnju.
Nastavite sa čitanjem… “Šta sve jedan muzičar mora da radi kad ga angažuje rigidni poslodavac”
U vezi sa kompendijumom ideja po imenu King Crimson nikada ništa nije jednostavno, a kamoli trivijalno. Ali, zato je nagrada za strpljivog slušaoca uvek velika. Ovo o čemu danas pričamo je sladostrasno.
Kada jednog dana u nekoj neodređenoj budućnosti neki mazohistički nastrojeni biograf bude odlučio da sačini sveobuhvatnu biografiju grupe King Crimson, neće uspeti u tome. Možda će to biti knjiga u više volumena, obimom uporediva sa (u svakom pogledu velikim) romanima klasične književnosti, možda će sadržati tačne i besprekorno zanimljive podatke među kojima većinu niste znali, ali… Te hronike su obilne i preobilne detaljima koje je teško prenebregnuti. Šta reći kad već na Vikipediji jedan trivijalni navod glasi ovako: “Prva inkarnacija King Crimsona je formirana 30. novembra 1968, a prva proba je održana 13. januara 1969.” Brate… Ne piše u koliko sati, ali to je verovatno zato što su prepisivači zaboravili da napišu.
Postoji samo jedan čovek koji bi bio sposoban da to učini celovito, ali za njega već znamo da to neće učiniti. A postoji samo još jedan ko bi takvo ludilo mogao da ozvuči; e, on upravo pokušava tako nešto da izvede, pod budnim okom (i uhom) onog prvog.
Elem, jedan ludački projekat koji će potrajati pedeset uzastopnih petaka tokom 2019. godine već sad, na petini izvedbe, potvrđuje to što govorim. Ovo što sada verovatno već slušate deo je tog ludila.
Ovaj komplikovani koncept je razrađivan na prva četiri albuma grupe i vrlo je interesantan ako imate vremena da se njime pozabavite. U slučaju da nemate…
O muzici grupe King Crimson neki među nama su spremni danima da diskutuju. Neki srećnici su ih gledali na koncertu, kao onomad Đole; o tome ste, verujem, čitali. Napisali smo tuce tekstova o pojedinim aspektima njihove karijere, sa raznim fazama kroz koje su prolazili možemo da se identifikujemo ili da ih odbacimo, doživljavali smo ih različito. No, jedna stvar je uvek prisutna kada su oni u pitanju: nikada se nisu ponavljali. Robert Fripp je tvrdoglavo ustrajao u svojoj želji da ide do kraja u ispitivanju granica koje grupa može da dosegne i koliko je njihove publike spremno sve to da podnese.
Pa ko preživi…
Evo, još smo svi na broju. 
