Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Putovanje Roberta Planta kroz muzički univerzum je dugotrajno, veoma interesantno i prepuno neočekivanih obrta.
Led Zeppelin su odavno postali muzička institucija o kojoj se nema šta raspravljati. O raznim aspektima njihove karijere smo mnogo puta ovde pisali, a voleli ih ili ne, moramo da priznamo da su obeležili jednu muziku epohu koja se neće ponoviti. Možemo u nedogled da spekulišemo šta bi bilo sa njima da John Bonham nije popio flašu votke i ugušio se u sopstvenoj povraćki i kako bi danas zvučali, ali to je sasvim besmisleno.
Njihova odluka da prekinu sa radom bila je teška, ali jedina ispravna.
Eksperiment je započet. Sad više nema nazad.
Možda vam je ova numera, u svoje vreme, privukla pažnju. A možda je pak izmakla vašem pogledu na neke važne ljude u savremenoj muzici.
Nastavite sa čitanjem… “Deset zvučnih slika (2): Brod budala”
Ljude poput Roberta Planta naprosto obožavam jer spadaju u retku kategoriju onih koji žive u harmoniji sa samim sobom. Nekada ikona roka, čovek je odavno shvatio da je dostojanstveno starenje mnogo važnije od astronomskih honorara i odavno je u poziciji da može da se postavi kao mudrac. Ne kao “mudrac” koji soli pamet drugima, već kao čovek koji je u stanju da se neprestano menja i prenosi svoje bogato iskustvo mlađima.
Uostalom, čitava njegova solo karijera je obeležena kretanjem i istraživanjem nekih novih puteva.
Then as it was, then again it will be
And though the course may change sometimes
Rivers always reach the sea
I najveći frajeri među rokerima ponekad pomalo pate.
Velike pesme često svoje autore potisnu u drugi plan. Bonnie Dobson je, praktično, beznačajna pevačica koja se početkom šezdesetih pojavila u vreme velikog buma angažovanih pesama i zahvaljujući samo jednoj ostala upamćena u svim enciklopedijama. Posrećilo joj se da se pesma svidela nekim važnim i značajnijim ljudima, a nekada je i “čudo od jednog hita” dovoljno da se od tantijema za njega sasvim pristojno živi.
Ako do sada niste čuli za Dobsonovu, sigurno ste čuli za “Morning Dew“.
Ne volim MTV. Uopšte, ne volim gledanje muzike. Sad, prilično je blesavo to reći usred rubrike koja logistički počiva na video-spotovima na Cevki, ali nemojte me pogrešno razumeti. Nemam ništa protiv mehanizma video-promocije muzike, neka svako bira svoje uživanje, a tu i tamo volim da pogledam video zapis ponekog dobrog koncerta, kad ih već ne pohađam u meri u kojoj bih to želeo.
Nešto drugo je posredi. Nego, hajde da prvo zabiberimo.
E, tako.
A sad se vi pitate šta se to ovde zbiva, zašto pominjem MTV i Roberta Planta, kakve veze ova besprekorna pesma ima sa mojom tezom i kuda vas ja to svojom pričom uopšte vodim. Koliko god čudno bilo u ovom času, ne bi ove priče bilo da nisam prepoznao sve sastojke za ovu klin-čorbu.
Nastavite sa čitanjem… “Stiskavac (ILI: Kako sam se ogrešio o remek-delo)”
