Borba dala.
A šta ste mislili – da ćete se izvući za Dan mladosti? Ne, neeeee…
Ko god je sumnjao, da više ne sumnja.
(Ma, gde zaturiše to Tiletovo pismo?)
Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Borba dala.
A šta ste mislili – da ćete se izvući za Dan mladosti? Ne, neeeee…
Ko god je sumnjao, da više ne sumnja.
(Ma, gde zaturiše to Tiletovo pismo?)
U sledećoj priči, vašu maštu iskušavamo bizarnom literarno-dramskom vežbom na temu “šta bi se desilo da su sarađivali Čarls Dikens i Karel Čapek“°. Pazi sad.
Tihe ubice. Ratnici noći. Nindže se ne rađaju. Nindže se stvaraju. Nindža se kuje tokom dugih godina mukotrpne fizičke i mentalne vežbe. Nindža mora da pokaže potpunu kontrolu nad sobom.
Роботи су свуда око нас, само што их не препознајемо, јер практични ум схвата да човеколики не служе ничему, а слепачки ум, по дефиницији, не би приметио ништа што није баш очигледно.
У суштини, ваш ауто је већ поприличан робот. Има ли крстарење? Оно, да вам држи брзину а да не морате да држите ногу на педали? А, шта, то су имала нека боља кола још пре педесет година? Па шта, тада се то радило механички, данас се ради електронски. Као да је разлика између дизелке и парњаче значила нешто – са обе сте стизали на исту станицу. Веш машина мери масу веша и по томе подешава како ће да пере? Ето робота.
Роботска педагогија није подучавање робота. То је подучавање људи да се на роботе навикну. Она мора јако да пази да контрира лику злог робота из лоше фантастике из педесетих, и зато…
…први рачунари на којима су се истраживале имитације људског мишљења, бар они што су излазили у јавност, од свих могућих корисних ствари – играју шах. Јапанци направе робота за изложбу, и шта тај ради – балансира чигру на оштрици катане. Nastavite sa čitanjem… “Јарићи некрштени”
Francesca da Rimini bila je plemkinja iz Ravene, poznata po tome što ju je Dante ovekovečio u svojoj “Božanstvenoj komediji” – zbog svoje preljube, nalazila se u drugom krugu pakla, u kome su grešnici obuzeti pohotom.
To je istovremeno i naziv baleta iz ovog kratkog dokumentarca koji se bavi projektom sinhronizovanja kretanja robotizovane kamere sa pokretima igrača.
Након што сам поново прочитао цео Асимовљев трициклус роботи-царевина-задужбина, време ми је за некакав резиме.
Асимов (у ствари, Озимов, његови су били трговци озимим житом, госн Сарван нека не брине да ли су род) је боља Агата него она Кристијева. Она је морала да наминца само ко, кад и где. Он је морао да измишља читаве културе као алибије за своје кримиће.
Као пророк, напромашивао се уздуж и попреко. Сви његови медији су на микрофилму и требају им читачи. Чак диктопис тера право на папир – уз сву сирову рачунарску снагу потребну за претварање говора у слова, није му пало на ум да држи тај текст на било чему осим папира. Папица за масе се не прави од квасца него од кукуруза, монсанта и соје. Покретне траке постоје само на аеродромима и немају више трака са различитим брзинама.
Као предиктивни програмер, прва је лига. Раме у раме са Кларком, заварио је засвођене градове у све умове на више деценија. Идеја се ширила стихијски и замазала је скоро пола тадашње научне фантастике (види “Логанов бег“, “ТеХаИкс 1138“, “Dark city“… па све до “Еон флукса“). Данас се будућност замишља или као постапокалиптична пустош (уз можда зараћена племена под феудалним ратним поглавицама), или у градовима под куполама. Слабо има трећег. Nastavite sa čitanjem… “Асимов, други премаз”