Поучен искуством од прошле године, а осокољен неочекивано лепим временом за ово доба године… ма које неочекивано – ово би требало да је нормално. Дакле хладно скоро до равнодневнице, па онда нагло топлије. И кад се баба Марта ритне, да не добаци до мраза. И, да куцнем у дрво, делује да је тако испало.
Стога, чим се указало то неочекивано, правац башта, има да се ради. И, шлаг на торту (који иначе не волим, бар не тај вештак што мећу), пронашао сам да је ћерка оставила своју фото торбу и у њој Дугу Цев. Е, па то мора да се изведе на свеж ваздух.
Кајсије су туга дуга… сваке године цветају овако, и више тропа него опа. Или падне снег, или температура буде једноцифрена па пчеле изађу тек десети дан, или наиђе неки заостали мраз па спрљи заметке. Досад се од двадесетак дрвета набрало за можда исто толико тегли пекмеза, а оно једном што се пекла ракија, то је било од купљених кајсија. После није било ни да се купи, осим код неког дерикоже.
Између ове фотке и времена кад ово пишем прошле су две хладне ноћи са температуром близу нуле. Две кајсије у дворишту изгледају добро, ваљда ће тако и ове на башти. Још увек куцам у дрво и држим палчеве, ал’ то смета куцању, нећу никад завршити ово писаније…
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: еј бре, пролеће!”
