Стижемо у бању негде таман у време за ручак. Купујем два картона за паркирање, што је лукав штос бањске општине, није нешто много и важи цео дан, само се треба мало распитати. Не верујем да дижу неке велике паре на томе. Дижу на онима који не знају, па не плате.
Ручамо у неком… нечем што није баш ресторан, тек је мало јаче од киоска, скоро као сајамска шатра, осим што има стреју. Једемо прави мензашки гулаш, није за похвалу ал’ није ни лош, пуни стомак и враћа расположење. А онда крећемо да нађемо смештај, све рачунајући да је крај сезоне а у бар 80% кућа има соба за издавање. Цврц, Милојка, препешачисмо добар круг око бање и ништа. Крај сезоне, власници углавном Београђани, већ позатварали и разишли се. На једном месту само као има, ал’ ме лик ошацовао и онако одокативно одвалио 7200 за ноћ. У једном већем хотелу нема соба… А за две ноћи? И даље нема. Како беше ишао онај босански виц са јогуртом…
Успут негде чујемо да се у Лађи скупља та литерарна дружина, ти издавачи соба. Лађа, међутим, полупразна, крај сезоне, ал’ нас упуте на кафић Ин (није Inn, In је), тамо се као скупљају ови други. О томе који су први који други, ни речи.
Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од три дана, 3.5”