Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Kako uteći od trenutne globalne pošasti? Recept za to je jednostavan – ukrcati se na svemirski brod sa veselim društvom.
Iako su za sobom imali četiri komercijalno uspešna albuma u drugoj polovini šezdesetih, Jefferson Airplane su u novu deceniju ušli sa gomilom problema. Varnice između članova grupe su počele da sevaju već početkom 1970. godine i niko nije mogao da predvidi kako će sve da se rasplete na kraju.
Kao i u svakom dobrom krimiću.
Jedna od najlepših pesama psihodelične ere prepevana je na srpski od strane velikog majstora reči. Tim stihovima posvećujemo današnji prilog.
Postao sam alergičan na svakoga ko mi pomene digitalizaciju. Naročito od kada je ušla u govor političara koji lupetaju svašta na ovu temu ubeđujući nas da će njome svi problemi da se reše. Ne sporim neke od prednosti koje nam informacione tehnologije donose. No, iz iskustva znam da će biti više muke i problema. O promenama navika da ne govorim – pun mi je računar muzike u koju se ne udubljujem kao nekada, a knjige u elektronskom obliku, koje verovatno nikada neću stići da pročitam i ne pokušavam da evidentiram. Za njima posežem jedino kad moram, a skrolovanje po ekranu mi ne pričinjava nikakvo zadovoljstvo.
Od onih sam koji vole miris papira, štamparske boje i da liznu prst pre no što pređu na sledeću stranicu.
Ako pođemo od toga da je San Francisco u drugoj polovini šezdesetih bio centar muzičke revolucije i hipi ideologije, onda lako možemo i da zaključimo kako je grupa The Grateful Dead bila, možda, najznačajniji predstavnik takvih ideja. Kombinujući avanturistički duh okupljenih muzičara, nesumnjivu sviračku kompetenciju, otvorenost prema svim žanrovima i spremnost da izgaraju na sceni učinili su da se oko njih stvori kult kakav ranije nije viđen.
Kult se održao do današnjih dana, a ne čini samo fanove, već i muzičke sledbenike.
San Francisco sound možda nikada ne bi ni izašao iz lokalnih okvira i proslavio američki psihodelični rock da nije bilo grupe Jefferson Airplane. Oni su među prvima postigli zapaženi uspeh i zainteresovali velike diskografske kompanije da ulože novac u tu vrstu muzike. A to nije bilo slučajno. Grupu su sačinjavali vrlo talentovani momci, a mamac za publiku je bila atraktivna pevačica Grace Slick. O tome svedoče snimci sa tri najvažnija muzička festivala iz druge polovine šezdesetih – Monterey (1967),Woodstock (1969) i Altamont (1969).
Ovaj aviončić je opako vozio, a njegovi putnici su u to doba bili negde između neba i zemlje.
Odgovor na ovo pitanje veoma zavisi od konteksta.
Recimo, ako ste upravo gledali flim “Balkanski špijun“, onda dobro znate da su to osnovne jedinice diverzantskih grupa, kao što vas je Đura podučio tokom onog brifinga. Ali ako ste se zatekli u sunčanoj i raznim hemijskim preparatima ofarbanoj Kaliforniji potkraj šezdesetih godina prošlog veka, odgovor bi bio različit.
Veoma, veoma različit.
Kada neko u mojoj neposrednoj okolini ispali onu čuvenu izjavu “nema više dobre muzike” pa ostane živ, ne uzbuđujem se previše. Nekad sam besneo naglas; trebale su mi godine da naučim da ignorišem nevešt pogled na svet. A pravo da vam kažem, veoma sam se umorio od toga da bilo koga o bilo čemu ubeđujem. Jer kad neko ima ideju da je u pravu kada ispali takvu glupost, mala je verovatnoća da ćete mu bilo kakvim argumentom, uključujući argument praktičnog slušanja muzike, promeniti mišljenje.
Najzad, mišljenje takvih se ne može promeniti zato što tu mišljenja uopšte nema: tek poneki davno okoštali stav zasnovan na frazama. Čak i kad kažu nešto tačno, takvi ljudi ne umeju da objasne zašto je to tako.
Imam mnogo nove muzike u svom čujnom polju kojom bih mogao da dokažem da dobre nove muzike ima na pretek. Tu postoji samo jedan mali, malecki, ama ovolišni problem: sve je teže razvrstati žito od kukolja. Ovoliko je falilo da mi ovaj završi u kanti za smeće.
Ala bih se ogrešio.
