Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
U jednoj davnoj “tamnici naroda i države represije i straha”, beše upamćeno kako je predrgupa otela šou jednoj od najvećih svetskih zvezda…
Isped zgrade u kojoj živim nalazi se poveći drveni sto i klupice. U ove vrele letnje dane tu se u toku prepodneva okuplja u hladovini starije društvo kako bi se, uz obaveznu kaficu, pretresli najnoviji događaji i abrovi. Uveče se postava menja, mlađa generacija čuva sitnu decu, kafu zamenjuje pivo, a muški deo se opusti tek kada žene odvedu decu na spavanje. Tada pivo zamenjuje tradicionalna šljivovica koja se ispija iz šoljica za kafu…
Da se žene ne dosete. 
Ako je verovati čoveku, jedna cura iz Firence ga je startovala usred muzeja u Parizu. I on se toliko zbunio da nije znao šta da joj kaže, a posle joj je u snu napisao pesmu. Pa još jednu. I još jednu.
Carlos Santana je čudna voćka: njegovi meditativni uzleti su glavno pogonsko gorivo njegove muzike. A kako postiže te visine, već je drugo pitanje. Na početku beše mrak… Ne, to je iz neke druge pesmice: na početku beše meskalin sa pogrešnim tempiranjem, ali sa dobrim ishodom, pa je matična grupa mladog gitariste dobila vetar u leđa da od lokalne zvezde postane svetska megazvezda.
Ono što smo čuli na prva četiri albuma grupe Santana spada u nešto od najbolje latino-orijentisane muzike koju je američka scena ikad proizvela. Onda je Carlos malčice upao u manir, pa iako je bilo odličnih ideja u drugoj polovini sedamdesetih i tokom osamdesetih, nisu svi albumi bili vredni ozbiljnog razgovora. Devedesete ga nisu htele, pa se čovek najzad setio da napravi dužu pauzu. Ono što je pripremio potkraj veka predstavlja komercijalni vrhunac njegove karijere.
No, pare mu udariše u glavu i počeo je da se vrti u krug. Zbrka je trajala skoro dvadeset godina.
Poslednja vest glasi da je izgleda pronašao put iz vrzinog kola.
