Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Kraj osamdesetih David Bowie je dočekao ovenčan zasluženom slavom. Za prethodne dve decenije je uspeo da se nametne muzičkom svetu kao jedan od najznačajnijih autora svih vremena koji je, neosporno, bio sposoban da se uklopi u bilo koji muzički trend. Ili da ga sam kreira. Pojava CD-a kako novog nosača zvuka je bila prilika da se sumira prethodni opus i krene dalje.
A to je već bio ozbiljan zahvat.
Ideja o vozu koji je van kontrole prilično je popularna u rock mitologiji, toliko da postoji nekoliko poznatih pesama koje se zovu “Runaway Train“, da i ne pominjem legendarni film Andreja Končalovskog. Mentalna figura o snažnoj mašini koju niko ne kontroliše izaziva slike o neumitnoj katastrofi čije trenutno odlaganje samo doprinosi užasu, a nikako ne sugeriše nekakvu šansu za spasenje.
O čemu li je mislio Elton John kada je 1992. pozvao Erica Claptona da mu se pridruži u interpretaciji ove moćne pesme?
Pomalo šašava situacija, jer simbolično predstavlja prelomne momente u karijerama obojice protagonista ovog izvođenja.
