Tag: sedamdesete

Večera je gotova

Jedna od neobičnijih i visoko sofisticiranih pesama i pored svoje vremešnosti odbija da ostari. I ostaje jedan od kamena temeljaca čitavog žanra.

Danas daleke 1973. godine, u mom mladalačkom životu izdešavale su se krupne stvari: počeli su da mi rastu brčići, odlučio sam da prestanem da idem u muzičku školu, dobio sam pola sata puštanja muzike u lokalnom disko klubu i, možda najvažnije, kupio adresu za poručivanje ploča iz Engleske. Oni retki koji su do tada bili provalili poručivanje ploča preko mail order servisa tu tajnu su ljubomorno čuvali, a “adresa i know-how to order” se preprodavala za cenu jednog ili dva albuma. Nimalo jeftino, ali para je tada bilo dovoljno.

Ubrzo sam od Cob Recordsa dobio katalog raspoloživih izdanja i registarski broj (649). Sudeći po tom broju, bio sam među malobrojnim srećnicima u Jugoslaviji kojima su se otvorila ta vrata.

Nastavite sa čitanjem… “Večera je gotova”

Davno je bilo

Reminescencije. I ne samo to…

Pre dvadesetak godina, kada smo mislili da će se naši životi promeniti na bolje, bio sam muzički urednik lokalnog radio programa. Ono što je bilo zamišljeno kao marketinška podrška firmi u kojoj sam tada radio brzo se otelo kontroli – zahvaljujući tadašnjim klincima punim mašte i energije i uz podršku nekolicine nas malo starijih, postali smo vrlo slušani. I, bez lažne skromnosti, sve je zvučalo je aktuelno i svetski. Onda su počele one dobro poznate “privatizacije”, bilansi su pokazivali da smo se upustili u skup sport i čitava operacija je posle dve godine obustavljena.

Taj radio program je jedna od stvari koju sam odradio na najbolji mogući način i danas sam ponosan na taj period života.

Nastavite sa čitanjem… “Davno je bilo”

Kao godišnja doba

Cirkus je grupa za koju sveznajuća Wikipedia nije ni čula. No, to nije razlog da se ne osvrnemo na njihov vrlo zanimljiv debitantski album.

U “progresivu” sam uleteo u trenutku kada sam prvi put poslušao The Nice. Sasvim logično, jer sam se na kraju šezdesetih i sam petljao sa klavirom u muzičkoj školi, a Keith Emerson je momentalno postao moj idol. Zatim su došli King Crimson, Yes, Pink Floyd i slični. Ne mogu da se požalim da nisam bio u toku sa zbivanjima.

Barem sam tako mislio.

Nastavite sa čitanjem… “Kao godišnja doba”

Ništa me ne pitaj

Da li zbog svoje lenjosti ili zbog nezainteresovanosti velikih medija, Graham Parker je tokom proteklih decenija nekako uvek ostajao u zapećku.

Sviranje po klubovima je oduvek bilo neka vrsta osnovne škole za sve muzičare. Mahom se izvodio već poznati repertoar sa kojim je određeni profil gostiju mogao da se poistoveti, a oni malo kreativniji su bili srećni kada su mogli da uguraju i poneku sopstvenu pesmu. Zanimljivih anegdota o tim prvim muzičkim koracima ima bezbroj, mnogi od muzičara koji su se okušali na tim malim scenama su ubrzo odustali, a oni koji su uspešno položili ispit na svojim prvim nastupima imali su šanse da budu zapaženi i pokušaju da uspostave sopstvenu karijeru.

Početkom sedamdesetih u Britaniji se formirala i relativno velika scena koju su mediji prozvali “pub rock“.

Nastavite sa čitanjem… “Ništa me ne pitaj”

Koja su sećanja ostala za nama

I posle više od 50 snimljenih albuma, za Danu Gillespie je malo ko čuo. Novi album sa starim snimcima je dobar povod da bacimo pogled na interesantan period njene karijere.

U vreme kada je Dana Gillespie postala britanski juniorski šampion u skijanju na vodi niko nije ni mogao da nasluti kakav će biti njen životni put. Ubrzo je njeno interesovanje za sportove na vodi splasnulo, a sredinom šezdesetih se zainteresovala za muziku. U nekom od londonskih klubova susrela je srodnu dušu sa kojim će postati doživotni prijatelj. Mlađani David Jones je i sam tražio sopstveno mesto u muzičkom svetu pevajući u grupi Mannish Boys. Zajedno su se glupirali, bili su mladi i neobuzdani, a ubrzo su otkrili da i Dana poseduje muzički talenat.

Uskoro je snimila tri pop singla za PYE. Njen potencijal su prepoznali ljudi iz mnogo moćnije Decce i omogućili su joj da snimi par albuma 1968. godine. Pominje se da su na njima svirali, između ostalih, John Paul Jones i Jimmy Page, znate već iz koje grupe.

Malo kasnije i njen pajtaš David Jones započeće karijeru pod novim imenom – David Bowie.

Nastavite sa čitanjem… “Koja su sećanja ostala za nama”

Današnji život

Ponovo smo naišli na pravi mali muzički dragulj koji je, vremenom, bio ignorisan i zaboravljen.

Ma koliko bio uveren da dobro poznajem muziku iz sedamdesetih, po ko zna koji put me neka otkrića “malih” albuma razuveravaju da nisam ni blizu toga. Kada sam juče završio pregled snimaka nekih koncerata, Cevka mi je sama pustila grupu Neutrons. Moje uši su odmah registrovale interesantnu muziku koju do tog trenutka nisam imao priliku da čujem. Utešno, sa popriličnom sigurnošću bih mogao da pogodim vreme njenog nastanka, jer mi je ličila na mnogo toga što već poznajem.

Samo je bila malo drugačije smućkana.

Kako se odmah čulo da imam posla sa tipovima koji jako dobro sviraju, pomislio sam da će mi biti lako da ih lociram i saznam o čemu se radi. No, nije bilo ni malo lako sklopiti mozaik mada sam imao od čega da započnem…

Nastavite sa čitanjem… “Današnji život”

Psihodelični ratnici (nestaju u dimu)

Hawkwind su oduvek radili šta su hteli, a to rade i danas. Interesantno je da ih kao uzore ravnopravno pominju punkeri, kao i hard i prog rockeri. Pomalo blesavo, zar ne?

Još za gimnazijskih dana, između dečaka koji se pale na muziku došlo je do razmimoilaženja. Ona srednja struja čvrsto se držala svetog trojstva Led Zeppelin, Black Sabbath i Deep Purple, dok je malobrojnija, kojoj sam i ja pripadao, pokušavala da čuje i nešto drugo. Slušali smo mi i pomenute grupe, danas o njima ne mislim ništa loše i smatram ih vrlo značajnim. No, onako mladi i napaljeni, opijeni novim zvucima koje su proizvodili retki sintisajzeri, kada smo želeli da protresemo bubne opne čvršćim zvukom radije smo posezali za Hawkwindom.

Nekako nam se njihova muzika činila interesantnijom.

Nastavite sa čitanjem… “Psihodelični ratnici (nestaju u dimu)”

Fantazija

U jednoj davnoj “tamnici naroda i države represije i straha”, beše upamćeno kako je predrgupa otela šou jednoj od najvećih svetskih zvezda…

Isped zgrade u kojoj živim nalazi se poveći drveni sto i klupice. U ove vrele letnje dane tu se u toku prepodneva okuplja u hladovini starije društvo kako bi se, uz obaveznu kaficu, pretresli najnoviji događaji i abrovi. Uveče se postava menja, mlađa generacija čuva sitnu decu, kafu zamenjuje pivo, a muški deo se opusti tek kada žene odvedu decu na spavanje. Tada pivo zamenjuje tradicionalna šljivovica koja se ispija iz šoljica za kafu…

Da se žene ne dosete. Winking smile

Nastavite sa čitanjem… “Fantazija”