Tag: selo

Једна од пре: пад куће на ћошку

За овако развучене катастрофе се каже да личе на успорено искакање воза.

Сад би требало да убацим нешто на тему како све срећне куће изгледају исто… међутим промашио бих, јер срећне куће изгледају врло шарено и различито. Рушевине изгледају исто. Као оно што нов ауто има сто мана, а стар само једну.

Ова кућа је на баш истакнутом месту, на углу главне улице у селу, и то баш оном где редовно скрећемо, па је видимо сваки пут и у одласку и у повратку. Овај бочни зид је дуго изгледао лалински, дакле истрбљен. Па је онда изгледао опасно истрбљен, док се није претерало.

Испочетка је ова рупа била доста мања, видео се само део ове средње просторије, а и кров се још некако држао, док је држала венчаница. То је било пре, ваљда, годину ипо.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: пад куће на ћошку”

Једна од пре: залазак роде

има људи који знају места где се роде окупљају за сеобу

Већ сам качио слике рода. Фасцинантна птица, кад прелети ниско изнад глава скоро да се осети ветар који прави, а сенка је поприлична. Штета што не прилазе ближе од десетак метара, ретко носим дугу цев.

Овог пута се сама наместила на моје уобичајено место. Залазак сунца за облаке је дошао као кец на једанаест.

Па још сенка облака на измаглици, иди…

Пре осам година су роде дошле доста касно, а каснио је и први унук који је тада требало да се роди. И испало је да су се појавили отприлике у исти дан. А ко онда доноси децу која се рађају у остала доба године?

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: залазак роде”

Једна од пре: Велико Средиште

Нема везе што сви мештани и даље кажу брег, шта они знају. Ширу слику боље сагледавају они што га никад нису видели.

Не, није велики центар, него се тако зове село. Имао сам тамо родбине, док се нису раселили, ко у Вршац, ко другде, ко онамо. Нисам тамо био добрих четрдесетак година, а овом приликом је једна од преосталих тетака изразила жељу да буде сахрањена тамо.

Кад умре неко млађи, уме да буде потресно и тужно. Кад оде тетка која је близу деведесете, то је више прилика да се родбина сретне, издивани, размени успомене и бројеве телефона, па ћемо се чути првом приликом, која никако не наилази. Обично не носим фоткалицу на сахране, али… ово село нисам видео одавно, и ко зна да ли ћу икад опет, тамо више немам никог.

Био ми се накачио и неки сликар, кад је укапирао да правим аутокрп, да му свакако пошаљем, он би да то узме као предложак па да наслика

Одатле следи и да нема где да се свраћа. У ствари би било, јер није да (осим цркава, што избегавам) нема архитектуре вредне шкљоцања – има једна огромна кућа, четрдесетак метара у квадрат са авлијом у средини и правим банатским ајнфором, скоро да би Магбет могао да се сними… али, ту је неко неког заврнуо за наследство и не знам да ли би ме занимало да чујем појединости и ко је ту кога одакле и зашто. Зато правац капела.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: Велико Средиште”

Једна од пре: нема ко да покоси

Села има разних, па се измишљају поделе. Географске, демографске, … уз мало стрпљења дала би се наћи још нека графија да се дода на тај списак. Данас остаје само једна подела, умире ли или не.

Једна ситна трансфузија умирућим селима смо и ми викендаши, што смо се убаштрали међу сељане ал’ не живимо тамо, него дођемо кад има нешто да се ради, или да се скупи друштво на дернек.

Ово је капија мог првог комшије са баште, кога никад видео нисам. Само сам чуо да је то купио, те ће доћи кад му крене пензија. Комшија преко пута је исто викендаш, али поиздаље, па бар он борави ту понекад месецима.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: нема ко да покоси”