Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Da se razumemo, klinac koji je sklopio ovaj sedmominutni recept za sklapanje filma a la Tarantino uspeo je da potrefi neke sastojke, a neke je totalno prevideo. No, zasad ćemo mu oprostiti taj propust.
Deo koji nećemo oprostiti su komentari o tome šta je ovde posredi, jer ovaj klinac očigledno nema blagog pojma o tome kako funkcioniše postmodernizam.
За разлику од прошлог пута, кад ми је врднуо миш, овог пута нема врдања. Миш је подвргнут дисциплини и мукотрпном мицању тачака… док нисам добио шта сам хтео.
Дакле, техника је иста као и прошлог пута: шкљоц, изрез, играње кривом осветљености. С тим што сам овог пута терао контраст много даље, и прецизније гађао да на завршној фотци добијем распон тонова, рељеф и остало.
(велика, за детективе)
Резултат је превазишао моја очекивања. Ово је много више од оног што сам ја видео. У тзв. природи, ово је све млечнобело, одсјај је једва уочљив. Ако канон није у стању да изађе на крај са мушкатлама и каранфилима (1:0 за мене), овде ме прешишао и видео оно што ја нисам (дакле нерешено и нешто јаче).
Ни овог пута нисам дирао боје… ова мрка је у природи тек нешто жућкаста. Дуго сам се дурио на своју бабу што каже жуто кад мисли на мрко или смеђе, а сад видим да је била у праву – то и јесте жута, кад се довољно затамни.
Вежба за радознале шерлоковце је да погоде шта је на слици. Да им одмогнем мало, оно што на мехурима изгледа као некакав четинар с десне стране, није дрво него цев. Да вас видим.