Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
“Za mene veliku porciju sladoleda: stavite čokoladu, vanilu, crnu čokoladu, lešnik, čokoladu, karamel, čokoladu, belu čokoladu, čokoladu i čokoladu sa čilijem. I molim vas da ne ponavljate ukuse.”
To da Italijani obožavaju sladoled nije nikakva tajna. Za mene je bila tajna kako im uspeva da naprave takvu granulaciju ukusa.
![Ako ste neodlučan ljubitelj sladoleda, neće vam biti lako u Italiji. [KLIKNI ZA VEĆU SLIKU]](https://www.sustinapasijansa.info/media/2021/12/digitalnosecanje_007_trastevere_gelatti.jpg "Ako ste neodlučan ljubitelj sladoleda, neće vam biti lako u Italiji. [KLIKNI ZA VEĆU SLIKU]")
Rim, Italija, decembar 2010.
Aksioma o Italijanima: Svako vreme je dobro vreme za sladoled. Nisam imao ni najmanje problema da se identifikujem sa tim saznanjem, bez obzira na to što je bila zima – naprotiv.
Pinta omiljenog piva za umornog šetača. A onda, na poluvremenu, još jedna.
Ovo digitalno sećanje je jedno od najstarijih kojima raspolažem. Boktemazo, pa još sam pušač bio u to vreme…
![Pinta Guinnessa, Old Holborn zamotan i zapaljen. [KLIKNI ZA VEĆU SLIKU]](https://www.sustinapasijansa.info/media/2021/12/digitalnosecanje_003_cambridge_pub.jpg "Pinta Guinnessa, Old Holborn zamotan i zapaljen. [KLIKNI ZA VEĆU SLIKU]")
Pab “The Hat & Feathers“, Kembridž, Engleska, april 2004.
Tri dana pre ovog putovanja, po hitnom postupku sam otkupio “malo jači” fotoaparat od svog prijatelja: znao sam da postupam dobro, godinu dana ranije započeo sam novu praksu arhiviranja svojih iskustava digitalnim fotoaparatom, ali taj prvi mališa nije bio na visini zadatka…
Nastavite sa čitanjem… “Prestanite da čitate ovaj znak i uđite”
правили паузу на сваких 20м, нисмо ми навикли на толику узбрдицу
У суботу смо устали доста рано, попили кафу, па онда око 9 решили да одемо у мало дужу шетњу. Немајући неку идеју куд бисмо, одемо прво до пијаце да обрнемо један круг, то је ту близу. Нисмо нашли ништа посебно, осим неког парадајза од пола киле, мало бледуњав али делује чврст, госпоја узела два комада за семе, па ћемо догодине да видимо како ће да роди овде. Последњи такав покушај је поприлично успео, парадајз од киле је нама родио три четврт киле, ал’ по два-три таква на стабљици.
Видимо продају неко суво цвеће, нешто као сунцокрет смањен на 10цм у пречнику, питамо шта је, кажу „тера баксуузе из куће“.
У повратку оставимо парадајз у пртљажник, па ајде опет до оног парка.
Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од… неколико дана, 4.2”панкер на бициклу са чирокез фризуром је некако отео представу
Наравно, вечерња шетња ове врсте не може да буде комплетна без свраћања код Цветановића, што сам већ спомињао, напросто је обичај постао традиција и обратно. Кафа им је одлична, али у ово доба дана смо се одлучили за лимунаду, тачно лежи уз тропску врелину. Девојке, наравно, по парче неке чоколадне торте.
У претходној инкарнацији, Цветановић је много боље изгледао, са бордо зидовима. Не знам шта садашњем власнику би да сам себи укине боју. Није лоше ни сада, уметнуо је огледала уз столове на левом зиду, па простор изгледа шири. Комшија, посластичарница са ћошка (који се види на другој фотци), је већ заузео и некадашњу продавницу шешира (из бивше фабрике шешира… све нешто бивше овде) која је била између њих и проширио се тако да их сад дели само зид.
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: вечерња шетња 2.3”Кад сам већ кренуо хронолошки, онда ћу тако и да терам. Зато нема великог финала, него ово иде по сред среде, кад се и десило.
Јер, Водоторањ се напросто не да заобићи. Кад смо изашли из градске баште, спазио сам како се последњи бледи трагови заласка одражавају на њему. Та благо метализована стакла су умногоме допринела да зграда почиње да личи на нешто. Док се не завири у ситнице. Прво фотка.
Разлика у боји неба и прозора је била у ствари још мања, морао сам ту мало да набијам контраст да би се видело све. Деловало ми је скоро сабласно, да толика зградурина, коју је дању немогуће не приметити, сад једва да се назире, скоро се стопила с небом.
Па онда мало историје самог водоторња:
Ружна зградурина на адреси Главни Сокак 2. Ремек дело соцреализма у архитектури, где су срушили неку једнако ружну ал’ подоста стару зграду и натркечили ово чудо са десетак спратова, као део “модернизације”. Као да не би била једнако модерна негде другде – шта фали да имамо два центра. То са водом је посебан пиш – наводно су се прерачунали са статиком, па код поновног прерачуна дошли до тога да не знају на коју страну би се изврнуло кад би се напунило. Те се зове водоторањ, мада у каци на врху никад није било воде.
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: вечерња шетња 2.2”Потрефио се дан кад се свима некуд ишло, а нико није био за купањац. Ваљда што се спремала киша па сви нешто дремљиви. Тај дан је био јуче, а сад пада киша.
Испоставило се да смо ипак отишли, али увече, госпоја, близнакиње и ја, наравно канонички наоружан. Знате ме, волим да шврљам кад су ноћна светла. Време смо потрефили савршено, плави сат. Који је трајао два сата. Залазак сунца је већ био готов, ни зрака по земљи, али зато добро небо.
На штрафти нема гужве, али свеједно, на насумичном снимку увек може да се нахвата разних поза и појава, ипак има људи. (упозорење искусним читаоцима, понављамо градиво:) Корзо је нестао; овде га је убило то што су се појавили, средином осамдесетих, бројни кафићи у обе уличице уз главну, па се стари ритам пореметио.
Nastavite sa čitanjem… “Вечерња шетња 2.1”Догађа ми се да приметим да сам снимио нешто што је немогуће поновити, а разлог је по правилу то што је призор нестао – зграда срушена и замењена сивом коцком новом зградом или паркингом или је туда просечен пут. Е, једном ми се потрефило да није због рушења (није једном… ето она железничка је сад исто заклоњена).
Ово је трећи фебруар 2017, време је 1:52. Да, ноћом.
Сад треба да објасним две ствари – откуд снимак у ово недоба и то у фебруару, и зашто је снимак непоновљив.
Идемо редом.
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: ни овог више нема, али не онако”једина сврха дуже серије проба је да подигне вероватноћу да је први снимак успео
И онда ајд полако кући. Кренули смо таман једну песму пре краја, чули смо је до пола главне улице. Има нечег у том дару за избегавање гужве, например места да се прође. Штета, није био пун месец. Овако широк објектив сам некад давно прижељкивао, а у ствари и имао (18мм му изађе 28,8 – а имао сам 30мм), али оно је било у размери 3:4, ово је 2:3, те за исту дијагоналу имам у ствари већи угао по дужој страни. Те тако најзад имам и ноћ, и плочник, и кровове, и Месец. Можда и боље што није пун, бар се види да није сијалица.
Овог пута нисам ништа сфоткао на мосту, чудо једно, али зато после моста, на Житном тргу, вашар. А на вашару…
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: бајаги чорба (4)”
