И нема везе што је пола песама скоро двоструко старије од њих, знају, певају, уживају.
За разлику од Бајаге, који је свирку одрадио прилично офрље, Бора је прашио као да је 30 година млађи. Јако и до краја. Није се ни распонтанисао, није било потребе, публика је добила тачно оно за шта је и дошла, и добро се проводила. Без обзира на узраст. Јер није шала кад сва публика зна текстове свих старих песама, од пензионера до ситне деце.
Јел’ оматорио Бора? Јесте, али с друге стране исто изгледа као пре десет година, а глас га држи као пре. А и публика…
Пробили смо се нешто ближе бини, без већих проблема, није то она густина, простор је повелик. Како рекох прошли пут, светла има на изволте, па уз релативно сигурну руку (тј нико ме није гурао) може да се пристојно призумира. ИСО 1600, 5,2 и 1/70, мало ли је. Тешко бих добио овакве елементе на некој свирци пре 20 година.
Бајага и Жика су солидно одрадили свирку, мада се види да је и то мало преко народног органа, бар су знали где је бина. Бајага зато није баш знао у којем је граду, спомињао је некакав бир фест – е, деране, не брукај се, то је било прошле недеље у твојој месној заједници, ово су Дани пива, ово је Зрењанин, седи, један.
Жика бар није причао у микрофон, а и теже би се прешао, чујем да живи у Перлезу, ближе овамо него тамо. Басиста и бубњар се нешто нису истицали, али зато…
шта је нама наша борба дала: сад концерт има своју телевизију
Да не буде забуне, тог 31-VIII-2018. су свирали Бајага и Рибља Чорба, отуд наслов. Нема улазница, плаћа град, тј већ смо ми то платили. Свирка је на тргу, дођеш кад оћеш, одеш исто тако, шетња, а и Дани пива су у току, дакле у једну руку лименку у другу канона и удри (мало незгодно, фали трећа рука за цигару). Е сад сам се тек сетио зашто нисам још окачио ниједну од тих фотака: има их превише, па никако да се решим да напишем целу серију, у један чланак неће стати. Била добра берба, ето. Родила година, и кучића и свега.
А и деца су нам нешто лепа ове године… Ал’ ово је било док смо стизали, до трга има да се пређе још цела главна улица. Гравче на тавче и црни Козел, који смо стаманили успут, сам исто сфоткао, ал’ ово није кафанска серија, ово је о концерту.
Но, треба прво проћи поред агената… јер, Ђуро, ко ради у агенцији? Агенти, наравно.
Аутобуска станица је сабласно пуста, као да се чека последњи бус у пола три па да се затвара, иако је у ствари 19:10.
Овог пута је већ све било испланирано. Знао сам да ће бити магла, знао сам да ћемо увече опет у шетњу, батерија напуњена, а оно што се мора сам ставио у ранац, незгодно је са цегером, хладњикаво је и скочање се прсти. Ранац, приде, греје леђа.
И наштрикала се цела серија. Магла као поручена, густина не може боља. Јер би писано да “ако је магла релативно танка, добија се само нешто на дубини” и “фоткање по гушћој магли захтева да се бар нешто види, колико толико, тамо негде у дубини, да гледалац стекне осећај за простор”. Дакле, застани кад год улети призор, ухвати га и шкљоцни. Шампион вечери је ово.
Раде ми рефлекси као да нисам матор коњ. Све пецајући кад тачно да шкљоцнем а да ми фарови долазећег возила не преплаве кадар, уочим да ме неко обилази здесна, и то прилично брзо. И пустим је (стигао сам само да приметим да је женско) да прекрије фарове и… сад! Могла је бити мало размазанија, могао сам можда да ухватим другачију косину, али не. Добро је овако.
Киоск је чудна врста дућана. Некад су се по киосцима продавале само новине, дуван, разгледнице и таксене марке. Деведесете су у њих натрпале пола асортимана других дућана, јер је свако хтео да направи некакав дућан, па сте ту могли да нађете и за у се и за на се. За пода се би већ ишло теже, како се ко снађе.
Сад се то некако смирило, асортиман клопе се свео на газирана пића, воду и пиво, нема вина нема жестине. Одеће такође више нема, а од клопе су остали сладолед и грицкалице. Но, радно време им се и даље протеже дубоко у ноћ, а има их и који се никад не затварају.
Овај киоск је некако најтањи – хладњаци су постројени, тротоар није много заграђен, нема кутије за сладолед, нема решетке за бициклове (у ствари има, десет метара десно, испред банке). Фирму сам канда исекао, види се само она светлија линија на врху, а можда је ни нема, можда је тај одсјај од уличног светла.
Другде се грађани сами снађу па офарбају колико могу.
Два ћошка даље, зграда коју смо већ видели са осталих страна. Ово прочеље је некад било у споредној улици, и гледало у биоскоп “Авала”. Пошто сам ту увек више гледао у плакате за наредне филмове, те фасаде се ни не сећам. Била ми је иза леђа.
Откако је ту, отприлике 1975-77, просечен магистрални пут, биоскоп и још неколико зграда су срушени, и ова фасада сад гледа на поприличан трг и нову пијацу. Ту је фотографска радња, названа по биоскопу, продавац мобилних, кафић, апотека на продају, дечији дућан и ономад поменути мајстор за бициклове.
С ове стране моста има један буџак (чуј, један…) који вечито заборављам. Некад је туда ишао нормалан тротоар право на мост, али откако је трг претворен у комбинацију тераса+подрум, на то воде некакве степенице, које почињу испред претпоследњег дућана. А до та два води овај ћор-патрљак плочника. Није да им је нешто помогао.
У даљем локалу се изређало свашта, некаквих туристичких агенција, дрангуљарница и бутика опште праксе. Први дућан кога се ту сећам је био “Елегант”, продавница јефтинијег накита, сатова, дрангулија од бољег порцелана и тзв кристалног стакла…
Требало је цео предњи план да буде у мраку, све до најужег тротоара у граду
Географија је неумољива. Како год да окренем, а да није скроз заобилазно, до града стижем преко (старог) Житног трга. Који сам већ фоткао онолико пута, дојадио је и мени као и вама, ал’ ето, неће географија. На њему је чак и најзгодније место за паркирање, па и кад није шетња до града него вожња зарад шетње, опет тај исти трг.
Зато покушавам да бар преко њега не идем увек истим путем. Да сам ишао право, оним најкраћим, био бих у дну ове фотке, уз коцкарницу, ал’ онда фотке не би било.
Ово је само предњи од четири сијамска киоска (или беше пет). Тако су збијени да мора да имају неки тунел куд улазе. Ајде онај иза са пецивом, и овај кључар, код њих се виде улази, али оне две трафике… Можда би била добра фотка кад бих једном устао довољно рано да снимим како отварају. Мора да је нека вратоломија.
Кључар је бар метнуо лилаве, ака љубичанствене ледовке, па није онај случај да ми плава пробија у љубичасту. Да ми је знати шта се ту догађа. Виђам чак и на врло новим видео снимцима, где нема шансе да је јефтина опрема или скрнав алгоритам за јпег компресију, да плаво и љубичасто светло дају тамнији лик тамо где осветљавају него поред тога. Мистерија за ову недељу.
