Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Kao SF fanatik i poštovalac lika & dela Ridleya Scotta, nisam mogao da odolim njegovom novom filmu “The Martian“. Iliti Marsovac, po naški. Rezultat nije loš, mada mi se čini da je literarni predložak po kome je pisan scenario mnogo bolji. Film drastično pada u drugom satu zbog preterane melodramatičnosti i nepotrebnog busanja u američke grudi.
Izbor muzike je definitivno loš – sve neki buđavi disko iz sedamdesetih koji dobro posluži za par verbalnih fora, ali ništa više.
“Molim vas, ubijte me.” Robot je počeo da jeca.
“Molim vas, ubijte me”, molio je. “I upotrebite moje delove da napravite sebi čestitu lampu za čitanje. Dođe mi da se pojedem kad vidim kako pokušavate da čitate pri nedovoljnoj svetlosti te čkiljave lampe pored klozeta.”
Pokušavao sam da ignorišem njegove molbe, ali u srcu sam znao da je u pravu.
– * –
Hajde sad, baš da ne prevodim svih osam.
Пошто сам се за потребе оног преснимавања негатива опскрбио макро прстењем и совјетским објективом од 50мм, наравно да ми је падало на ум да то може да послужи и нечем другом. Ал’ надахнуће је зајебана ствар, наиђе кад наиђе.
Класична тема макро фотографије су бубе и цвеће. Оно, јесте да и у томе има шта да се види, али то се ради већ стотинак година. Треба обновити градиво, што јес јес, ал’ то сам некако више препустио деци, а онда… то надахнуће, наиђе ретко.
Али кад наиђе, удари.
(велика)
Čovek ima na raspolaganju vremeplov koji ga vraća jedan minut u prošlost i pomoću njega pokušava da se upuca jednoj devojci. Ali, ona ima doktorat iz kvantne mehanike i… I onda stvari krenu čudnim tokom…
Misija: istraživanje svih granica ljudskog roda
Vizija: otkrivanje limita izdržljivosti ljudske vrste u procesu spoznaje
Metoda: operativna primena svih raspoloživih sredstava nauke i tehnologije
Filozofija: požrtvovano stupanje u nepoznato i suočavanje sa svakom opasnošću
Rezultat: jebi ga…
Има један стари виц који се сваки час појављује поново, ко зла пара… био је спомињан и овде. Пуна верзија је затурена негде у архивама старог Сезама, а овде… ајде по сећању.
На неком пољопривредном сајму сретну се Лала и Тексашанин. Реч по реч, пиво по пиво, распричају се они, и у нека доба пита Амер
– Јел, пријатељу, имаш ли ти шта земље?
– А, фала на питању, радим три максима (ускаче преводилац да објасни), првокласна, дугмад да сејеш капуте да жањеш… А ти, имаш ти штогод?
– Е, другар, не да имам, него кад седнем ујутро на трактор и кренем, до увече се возим и још увек сам на својој земљи.
– Разумем те потпуно, имо сам и ја таки трактор, једва сам га увалио некој будали.
Већ смо се овде питали ко смишља те вицеве. И о кретању идеја кроз човечанство – где настају, ко од кога копира и ко ће то знати, јер по начелу истовремености оне најбоље настају на више места истовремено.
Е сад после два линка, једног на чланак о изумитељима вицева и једног о СФ идејама, питате се куд сам кренуо. Па, право тамо.
U totalitarnom svetu moraš da se uroniš u svet da bi potom pronašao svoje mesto i, vrag će ga znati da li je moguće, neki svoj spokoj. To mesto i taj spokoj neko je već smislio za tebe. Pokušaš li da se otrgneš tome i pronađeš neki svoj sopstveni put, ima ko će da obavi tvoje uranjanje, za tvoj račun i o tvom trošku. Pa ti sad gledaj šta ćeš.
I kao što rekosmo: možda se seme neke nove budućnosti kreativnog a tehnički zavisnog filma krije u nezavisnoj produkciji koja se razvija mimo holivudskih milijardi. Evo još jednog primera, pa razmislite o tome kako je moguće, a činjenica je, da u šest minuta ovog filma ima više priče nego u dva-tri sata prosečnog holivudskog blokbastera.
Pošto je ova priča ipak stereotip, šta vredi da komentarišemo bilo šta. uživajte u HD snimku preko celog ekrana.