Kad god zagnjurim u veliki opus grupe The Who ili Petea Townshenda ostanem u njemu mnogo duže od planiranog vremena. Njihove pesme imaju u sebi neku magiju koja u različitim uslovima slušanja izazivaju i drugačije emocije. Townshend je toliko vešt pisac da, ma koliko da poznajem pojedine pesme i priču koja stoji iza njih, uvek me nanovo iznenadi ponekim detaljem na koji nisam obratio pažnju ili aranžmanskim rešenjima kojima se izvorna pesma dekonstruiše i ponovo sastavlja na sasvim drugačiji način.
Šljapkanje po kiši ne spada u sportove koje volim. I tako, pre nekoliko dana, dok je napolju samo pljuštalo, po običaju ne mogu da dozovem ni jednu taksi službu. Svestan sam da nisam jedini koga u ovom trenutku to nervira, ali nemam alternativu – zbog toga već kasnim tamo gde treba da budem i primećujem da mi pritisak polako i sigurno raste. “Taksi vam stiže za tri minuta…”, napokon je procvrkutala dispečerka i stuštio sam se niz stepenice…
U kolima me je sačekao moj ispisnik, veoma raspoložen da ćaskamo, ali meni nije bilo do toga. Misli su mi bile na nekom drugom mestu.
Biti roditelj ponekad nije ni malo lako. Kada dobiješ prvo dete, posle početnog oduševljenja shvatiš da ono nije igračka za malo stariju decu i da oko njegovog podizanja ima puno posla. Na njemu naučiš sve što do tada nisi znao i prebrodiš traumatične događaje koji se podrazumevaju: prvi korak, bolesti, dolasci u vrtić, pa u školu… Sa drugim detetom je već lakše jer si se već ispekao na prethodnom. No, fokus roditelja se, sasvim prirodno, u tom trenutku pomera sa starijeg na mlađe, pa se često dešava ako je razlika u godinama između dece malo veća da se starije oseća pomalo zapostavljenim.
Današnji psiholozi mogu satima da pričaju o mogućim posledicama zapostavljanja dece u porodici, a ja se stalno pitam kako su naši preci, pre samo par generacija, izlazili sa ovim problemom na kraj. Imati pet i više potomaka je bila sasvim uobičajena stvar, a starija deca su čuvala mlađu – roditelji, jednostavno, nisu imali vremena da im posvete pažnju jer je trebalo sačuvati goli život, a kamoli da su razmišljali kakve posledice mogu da nastanu zbog “zanemarivanja”.
Ambijent u kome živimo se, za relativno kratko vreme, potpuno promenio, pa i naše promišljanje na ovu temu. No, ona će uvek biti prisutna.
Kada se zaposlila kao sekretarica u Motownu, Martha Reeves se, verovatno, potajno nadala da će joj se ukazati prilika i da se okuša kao pevačica. Promućurni Berry Gordy, o kome ne treba trošiti reči jer je upravo on “otac” soula i funka, pridodao joj je prateću vokalnu grupu The Vandellas i uspešna priča je mogla da počne. Od 1963. godine pa nadalje, ovde devojke su zabeležile 25 uspešnih singlova.
Možda nije najbolji, ali je sigurno najuspešniji je onaj na kojoj se nalazila pesma “Dancing in the Street“(1964).
