Прави зимски

Некако сам знао кад да понесем фоткалицу, и то некако је било у праву.

У гимназији сам, иако тада непушач, редовно одлазио, зими, у веце са друштвом на њихову пуш паузу. То је била важна фаза мог интелектуалног воздизања, ту се расправљало ихај. Било је чак и да се закачимо око кључних питања, нпр да ли је краљица Гертруда дала Клаудију пре или тек након што је отровао краља Хамлета, те да ли се Офелија утопила зато што је била трудна (а због чега би, иначе), до те мере да смо заборављали првобитну намену вецеа.

Прозор је гледао на запад. Зими, неким чудом, овде уме да се задеси јаркоцрвен залазак. Овако нешто.

Е сад нешто о долажењу маце на вратанца, цице на колица и сличном.

има још

Насумица 1979, последња

Сад би отприлике требало да пређем на касније снимке, међутим ту негде сам се оженио и почео да фоткам претежно своју децу, ако изузмемо оно у војсци. Све скупа, доста тога није за штампу, а после се и проредило – из осамдесетих и деведесетих имам тако мало тога да се нема одакле пробрати.

Зато, затварам тему фотком из Банатских Алпа.

Где сам у Банату нашао Алпе? Читајте даље…

Аааа не, нећу одмах да вам кажем где сам ово снимио. Само да кажем да ми је ово било први пут да сам успео да збуним гледаоце. Неки су чак помислили да сам био на зимовању, што никад не радим.

Nastavite sa čitanjem… “Насумица 1979, последња”

Једна од пре: најзад бешавна

Нисам једини фоткаџија на Суштини који се бавио аутокрпом, ал’ сам ваљда најистрајнији најдосаднији с тим. Јер ме сврби, никад не испадне баш онако како сам хтео.

Нешто ми се чинило да ми се почесто виде шавови и кад се у кадру ништа није померало, јер се померам ја, иза камере. Тј померам камеру лево десно, а требало би да је обрћем у месту. Што у ствари не би требало да је технички проблем, ама се треба спремити. Па, ево шта сам урадио (озбиљно препоручујем поглед на велику, боље изгледа).

Овог пута пролази мимо жирија уздигнута чела. Задовољан је жири, тј. ја.

Стандарди су данас поприлично опали. Наћи ћете кромпир који је позеленео, јер га држе изложеног на светлу, нису полагали онај хигијенски минимум где се учи да је соланин отрован. Наћи ћете скинуту рампу на пружном прелазу јер је укинуто радно место рампаџије. Наћи ћете свашта. Једна ствар се, ипак, опире ентропији: фотографски стативи се и даље праве како треба.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: најзад бешавна”

Једна од прекјуче: снег!

Знам, тако сам (већ двапут) имао наслов “пролеће, бре!”, и уопште оригинално је ко шеста фотокопија. А ни техника није нека новост, снег под блицем је већ био.

Ово је само ситна варијанта, а што овако задихан улећем у студио и најављујем да за тренутак прекидамо серију насумица да бисмо објавили, то је… зато што ми је успело.

Како увек имамо око куће неко дрво које се ниско рачва и онда има скоро двоструко стабло. Ево и ова трешња, мада се не види одавде, треба из профила.

Јер, поигравајући се блицем, радио сам већ свашта. Окидао га на даљинац из разних углова, одбијао његову светлост о таваницу, зидове, завесе… а… е, гле, види снега!

Nastavite sa čitanjem… “Једна од прекјуче: снег!”

Ponekad treba slušati lava

Ne volim sneg, odavno. Ali volim meditativnu muziku kad pada sneg.

I tako, gledajući u sneg koji pada kao da nam se sveti za nešto što nismo skrivili, ali smo svejedno krivi (neki to isto tvrde, ali nećemo danas o njima), pade mi na pamet da biti stariji ne znači nužno biti i pametniji.

Reč je o jednom svežem iskustvu koje neću moći tako lako da zaboravim, a hteo bih. Ali, prvo da uzmemo lek za sve.

And all my tears like water flown…

Ova pesma je teza nad kojom ću dokazati tu tužnu stvar o izostanku korelacije između starosti i mudrosti.

Nastavite sa čitanjem… “Ponekad treba slušati lava”

Насумица 1976.1

За утеху, пролеће је било нешто кишовитије, са пљусковима у априлу.

Након посне 1975. улетео сам одмах у много богатију 1976. Као прво, зима је била бела, након читаве серије зима без снега. Чак се сећам да је нека млада мамица гурала клинче у колицима, клинац се дере, снег пада, а она њему “не бој се ништа, то је природна појава”. Утешила га, вала, каогод што би само др Тешић умео.

Снег се, зачудо, држао дуго и високо. Мислим да ми за ово није ни требао статив, јер то је она година кад ми је најзад успело оно са развијањем у ИД-19 целих 30 минута уместо прописаних 18 чиме се добијала осетљивост од сулудих 33 степена ДИНа, и зачудо зрно није било “ко дечија глава”, како су тада говорили у клубу. А и контраст није испао лош. Светле тачке на снегу овог пута нису од прљавштине на снимку (тад сам већ научио да се са глатке стране негатива капљице скидају меким тоалет папиром), него се то пресијавају кристали воде. Познати као хуљице па хуљице.

Ко буде споменуо да више нема снега као што је некад био, подсетићу га на 8-XII-2012.

Овде би добро наишао неко да спомене грталицу, па да му одмах увалимо лопату и гледамо га мало преко нишана док не почисти. Као што се види из приложеног, ово је чишћено већ неколико пута, па је онда пало још.

Nastavite sa čitanjem… “Насумица 1976.1”

Једна од пре: штамарење

Почињем дилемом да ли да објасним шта је мондегрин. Ма, нећу. Прочитајте ако вам се чита. Тамо, иако за сваку могућу комбинацију имају назив, ипак немају ни реч ни примере за “кад Радован баца даске”, “Месечина, бато” и “Ко је конобар”.

У нашем случају, стихови

ала веје, веје
шта маримо ми

кад се отпевају, звуче нејасно, важнији је музички од језичког нагласка, нису успели да се договоре на којој висини се пева пауза између речи, ко ће то знати. Било како било, реч је настала почетком деведесетих, и отад значи “седимо у топлом и гледамо како пада снег”.

e70_02543~20170104_19_37_46(велика)

После је испало да су ова два-три дана, од 4. до 6. јануара, и била сво штамарење за ову зиму. Тих десетак сантиметара је потрајало целог јануара, било је хладно баш, падало је још два-три пута али мање него што ми мећемо шећера у праху на колаче (а шећер избегавамо).

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: штамарење”

Једна од пре: све боје снега (4)

Да наставим са оном шетњом од прекјуче – ево, прешао сам скоро триста метара, и ту ме спопадне нека брадата заврзлама. То ће бити лично… хм, који ли враг? Личи на деда Мраза, ал је обучен као амерички свети Никола (немачки санкт Николаус – Клаус – санта Клаус), који пак нема никакве везе са својим даном него га везују за божић. Тј не баш толико за божић него за цео период од дана захвалности па до њега (енгр. истог). С тим што се увелико упињу да то некако покрије и цео новембар, не би ли црни петак пао нешто раније.

Рачунајући да сам уштрикао бар пет добрих до тог тренутка, нисам био нешто лоше расположен кад ми је пришао и покушао нешто да ме орасположи. Залуд му труд, ех. Видим, овдашњи глумац аматер, град мало одрешио кесу па им ваљда даје неку кинту, вежба, ради на ко зна ком будућем лику, здао се својски, даје ми бомбону. Твоја брада лажна а моја је права… добро дај, сретна ти радња, сетићу се ваљда кад опет дођу унучићи, да им дам.

Нешто касније спазим га прекопута.

eos_3534420141229_17_34_04

(велика)

То “прекопута” схватити веома условно. Пута више нема. Ово је обријана главна улица, равна с краја на крај, нема ивичњака, нема коловоза, нема знакова, нема пешачких прелаза. Мали снежни плугови, они за тротоаре, се оријентишу тако што прте по средини и уз фасаде а гомилају између, а на сваких двадесетак метара просеку и попреко, да се остарели народ не изломи прескачући.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: све боје снега (4)”