Dragocenosti se nalaze razbacane svuda oko nas. Samo ih treba pronaći.
Znate i sami da prčkajući po internetu možete da naletite na svakojake ljude. Moje možda najbizarnije iskustvo je bilo kada me je spopao tip iz Urugvaja koji je hteo da razmenimo malo muzike. Zanimao se za italijanske grupe, što me je poprilično iznenadilo s obzirom na to u kom delu sveta živi, a kada sam mu rekao da su to naše komšije, bojažljivo me je upitao da nemam nešto od jugoslovenske progresivne muzike jer ima album grupe Tako koji je licencno objavljen u Brazilu.
Televizija, znate i sami, predstavlja silu veću od bilo koje druge kada je reč o socijalnom, političkom i kulturnom uticaju na masu. Tako beše oduvek, a istorija nas podseća da je još Jozef Gebels, ministar propagande Trećeg Rajha, prvi prepoznao o kakvoj moći je tu zaista reč. Međutim, u današnjem metežu 100-200-300 TV programa kojima često raspolažemo, disperzija sadržaja je velika, pa se i gledaoci profilišu. Problem je, dakako, u tome što je nekadašnji “prozor u svet” vremenom postao “šaht za ubacivanje svakog smeća” (bez selekcije). Disperzija je dovela do toga da je nemoguće sprovesti kanalisanje sadržaja – da ne kažem cenzuru, mada zapravo jeste reč o tome, ali da ne širim temu u beskraj. Jer nekada se, da prostite, pazilo na to šta će gledalac iz Vičite, Mančestera, Kuznjecka i Donjih Prćilovaca moći da gleda kod kuće i kakav uticaj će to imati po kulturni razvoj i duhovno zdravlje ukućana, posebno onih mlađih.
E, tim je nazgled čudnije ono što se dešava u sledećem snimku. Ispratite ga pažljivo.
Ovi baš ne znaju da stanu, a? Da li su radile kisele bombonice, vesela zavijača ili nešto treće, ne bih da licitiram. No, ovo je beleška o nečemu neuporedivno važnijem.
