Tag: songwriter

Pesma za Barcelonu

Snimaju li se još uvek veliki albumi? Nego šta!

This is a song for Barcelona, for architecture and fútbol
And for the streets that gave me refuge
In my escape from rock and roll

Jackson Browne je jedan od retkih muzičara o čijem liku i delu nema šta da se raspravlja. Ne zbog toga što je jedan od naših miljenika o kome smo dosta pisali na blogu, već zbog lako proverive činjenice da je autor/koautor mnogih fantastičnih pesama i omiljeni lik među kolegama. Delio je sa njima pozornicu kad god su ga zvali, pisao im pesme i nesebično im pomagao na druge načine kada bi mu se ukazala prilika i još koješta se zanimljivog dešavalo što ćemo jednoga dana saznati kada mu bude izašla autobiografija. Na ceremoniju na kojoj je Browne uvršten u Rock And Roll Hall of Fame 2004, godine, Bruce Sprengsteen je održao uvodni govor i na pravi način se našalio sa nelogičnom odlukom da su se među velikanim pre njega našli Eagles rečima: “Napisao si pesme koje bi oni voleli da su napisali.” I svi su se u sali smejali jer su znali je da bukvalno svaka pesma koju je Browne napisao interesantna na svoj način.

Samo je treba preslušati mnogo puta i pohvatati sve finese koje su u njoj.

Nastavite sa čitanjem… “Pesma za Barcelonu”

Protokol

Gordon Lightfoot je odavno zaradio epitet “sonwriter’s songwriter” od strane svojih kolega. No, njegov bogati i impresivan muzički opus je i dalje mahom potcenjen.

Iako smo navikli da nas muzičari zaspu velikim brojem novih albuma na kraju svake godine/početku nove, ovoga puta su poprilično omanuli. Nekih značajnih izdanja nije bilo u proteklih nekoliko meseci, tu i tamo može da se pronađe po nešto zanimljivo, ali ne mogu da se setim da me je bilo šta oborilo s nogu. Čak i neki od miljenika su izdali sasvim prosečne albume koji ne izazivaju svrab u prstima da bi se o njima išta pisalo.

Ne ostaje mi ništa drugo nego da potražim neki staritet u arhivi.

Nastavite sa čitanjem… “Protokol”

Louisiana 1927

Randy Newman je još uvek jedan od velemajstora “stare škole” pisanja pesama. On će vas uvek nasmejati, ma koliko bila teška tema o kojoj peva.

U generaciji songwritera/storytellera koji su se pojavili krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih, Randy Newman zauzima posebno mesto. On je neka vrsta anomalije: nije se uklapao ni u kakve šablone pokušavajući da se dodvori publici. Umesto toga je stvorio sopstveni, prepoznatljiv stil koji se oslanjao na zvuk koji je dolazio iz New Orleansa (slično Dr. Johnu) koji je, ionako, mešavina svih živih muzičkih žanrova. Još važniji je bio Newmanov pristup pesmama: mnoge od njih su “lenje” i sporo se razvijaju, a likovi koji prolaze kroz njih su slični onima koje srećemo i u pesmama Warrena Zevona – to su, odreda, marginalci, barabe, prevaranti, šarlatani…

Iako Newman često pokazuje simpatije za junake svojih pesma, od početka je jasno da su oni zalutali u ovom svetu i njihovo teturanje kroz život opisuje crnohumorno, satirično i cinično.

Nastavite sa čitanjem… “Louisiana 1927”

Dopustio sam da Sunce zađe

Ne dozvolite da vas uljuljkaju mekoća melodije i moć njenog autora da manipuliše toplim emocijama. Tema ove pesme nije nimalo ugodna.

Vlasnik ovoga bloga i ja smo odavno poštovaoci i obožavatelji života i dela Elvisa Costella. U to ste mogli da se uverite u više navrata, pa je potpuno normalno da mu se vraćamo s vremena na vreme. Nezavisno od nas, Allmusic, koji želi da bude referenca, zaključio je da je Costello “The most evocative, innovative, and gifted songwriter since Bob Dylan, with songs that offer highly personal takes on love and politics.”

Valjda je sada sve jasno. Hot smile

Nastavite sa čitanjem… “Dopustio sam da Sunce zađe”

Preko 110. ulice

Iako je karijera Bobbyja Womacka bila na trenutke haotična, vreme je pokazalo da su njegove zasluge mnogo veće, a uticaj širi nego što se mislilo.

Onomad banem kod komšije u sitan sat. Čim mi je otvorio vrata stana, dočekala me je dobro poznata pesma Bobbyja Womacka. Odakle on da sluša njega kada je ljubitelj lakših nota, nije mi odmah bilo jasno. No, čim sam ušao u dnevnu sobu, video sam da počinje Tarantinov film Jackie Brown u kojem je današnja pesma iskorišćena da proprati špicu.

– Daj, pojačaj – insistirao sam.

– Kako da pojačam, znaš li koliko je sati?

Kako da ispratim muziku Bobbyja Womacka ako ne svira glasno? Rolling on the floor laughing

Nastavite sa čitanjem… “Preko 110. ulice”

Nadam se da neću spasti na te grane

Postoje različiti oblici zloupotreba. Korišćenje nečije autorske muzike radi postizanja svojih ciljeva je naročit oblik takve zloupotrebe, čak i kad je legalno.

Desilo se i to. Ne samo da sam gledao plačipičkastu melodramu na televiziji, nego sam i uhvaćen in flagranti… Radio sam od rane zore do skoro predveče, smučilo mi se i nije mi bilo ni do čega. Napolju je bilo toliko sparno da sam se setio ponekog citata iz “Sto godina samoće”, nisam mogao u šetnju po takvom vremenu. Šta mi je drugo preostalo nego da odvrnem klima-uređaj na najjače hlađenje i da se nadam da ću brzo zadremati gledajući neki isprazni film na TV.

Problem je u tome što sam ponekad toliko umoran da ne mogu da zaspim. I onda se desilo: taman sam upao u fabulu za pet minuta iako je film počeo sat vremena ranije (ne treba biti naročito pametan, pa popuniti praznine jednako trivijalnim asocijacijama), kad je u jednoj sceni nekakav dvorski orkestar zasvirao poznatu melodiju, izvesno sa namerom da primeni reverznu psihologiju za drugi razred osnovne škole (prvo polugodište) na junake priče. Daljinski upravljač je ležao na stolu: tako blizu, a tako daleko. Upravo sam sakupljao snagu i koncentraciju da ga dohvatim i nadao sam se da će mi u sledećih nekoliko minuta to i uspeti, kad je u sobu ušla Jasna.

Nastavite sa čitanjem… “Nadam se da neću spasti na te grane”

Granica

Imate “prigovor savesti” i ne želite u vojsku. Niste jedini.

Petnaestak godina svog života sam potrošio na zanimljiv hobi – bio sam voditelj radijske emisije koja je bila vrlo slušana na području Šumadije. Kroz nju su prošli svi koji su nešto značili u jugoslovenskom rock & rollu, a mladi muzičari su me saletali sa svih strana – znali su da podržavam lokalne autore, da sam rad da sa njima pričam i emitujem muziku koju su snimili.

Zbog toga su me jednoga dana sačekala dvojica čupavaca ispred studija i uvatila na prepad.

Nastavite sa čitanjem… “Granica”

Voz za Tucson

Vrhunski songwriting mu je usađen duboko u sinapse. Čak i kad nije imao naročito šta da kaže, govorio je to sa šarmom. Drugim rečima: on može kako hoće.

U času dok pišem ove redove, čuo sam tri numere sa albuma Western Stars koji će izaći na tržište krajem ovde nedelje – u petak, 14. juna. Moje interesovanje je dokumentarne prirode, a koristim priliku i da ispratim ono što će se dešavati kada prođe sledeći vikend. Naime, izlazak tog albuma, po prirodi stvari na američkoj sceni, biće showstopper tokom sledećih nekoliko dana. Svako će pohrliti da ga čuje, proanalizira i brže-bolje kaže nešto što neko pre njega nije već rekao.

Najzad, možda to tako i treba da bude: kad je neko Gazda, onda drugi ima da ućute kad on nešto ima da kaže, ma koliko to možda bilo trivijalno.

A da li vam se to dopada ili ne, sasvim je sporedna stvar. Jer, hteli mi to da priznamo ili ne, Bruce Springsteen je jedan od najvećih živih songwritera današnjice, bar od one struje koja se ne odriče prangijaškog elementa svog autorskog izraza.

Nastavite sa čitanjem… “Voz za Tucson”