Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Najlakše je kad stavite predrasudu ispred zdrave pameti, jer tako se najmanje umorite. Doduše, tako ne postignete nište, ali ako je to vaš cilj, onda nema problema.
Ako nas redovno čitate, svakako ste primetili da se kroz naše priče neprestano provlače prijatelji i komšiluk. Iako ponekad znaju žestoko da nam idu na živce bez njih se ne može. Kada nam je stani-pa’ni, oni su prvi koji nam se nađu pri ruci kako bi zajednički rešili problem. Zbog svega toga, negovanje međuljudskih odnosa je dobra stvar i, uz malo volje, lako sprovodljiva.
No, na nekim drugim podnebljima važe potpuno različita pravila.
Ponekad se valja malo više potruditi i paziti na detalje. Ovaj baja je baš od takvih.
Moja prijateljica K. voli alternativne folkere i često mi šalje linkove kako bih poslušao neke od njenih miljenika. Ima među njima dobrih i zanimljivih tipova, ali nikako da se navučem na neko ozbiljnije slušanje ovakve muzike. Svi oni, uglavnom, pate od nedostatka energičnosti koji mi je važan, a i teme o kojima pevaju su, manje-više, odavno prežvakane i nije mi ni na kraj pameti da proživljavam nečije tuđe muke.
Dovoljne su mi i moje.
Počelo je sasvim slučajno: pišući pesme u srednjoj školi za devojčice koje su ga privlačile, shvatio je da mnogo lakše dopire do njihovih srca. U tom trenutku nije ni slutio da će postati jedan od najtiražnijih autora svih vremena.
Onomad sam naleteo na neke zanimljive statističke podatke o broju prodatih nosača zvuka na najvećem svetskom tržištu. Ako je verovati izvorima, najtiražnija je i dalje Barbara Streisand sa skoro 150 miliona, za njom malo kaska Elton John, a na trećem mestu je, nikada nećete pogoditi… Neil Diamond sa oko 135 miliona.
Naši miljenici, rokeri, i to oni najveći, nisu dobacili ni upola toliko tokom bogatih, dugogodišnjih karijera.
Ako je Lyle Lovett uspeo da zavede “Zgodnu ženu”, siguran sam da će i vas.
Za proteklih osam godina, koliko postoji ovaj blog, Lylea Lovetta smo pomenuli samo četiri puta. Prosto sam se našao zatečen tom činjenicom dok sam proveravao da nisam nešto već napisao o današnjoj pesmi. Racionalnog objašnjenja nema – ovaj fenomenalni muzičar i zanimljiv čovek pripada grupi autora koje, barem Grba i ja, odavno cenimo, poštujemo i volimo da slušamo pa, umesto da smo već kod desetog priloga vezanih za Lovettove sjajne pesme, sad moram da krenem ispočetka.
Sram me bilo. 
Dugo je potrajalo dok nije samom sebi ugodio dovoljno dobar skup pesama, kao što je to inače drugima dugo činio.
U trenutku kada je dobio poziv iz vojske da brani svoju domovinu u Vijetnamu, Jesse Winchester izgleda da nije imao dilemu. Brže-bolje je zapalio u susednu Kanadu. Glava mu je ostala na ramenima, a u SAD se vratio tek kada je Jimmy Carter proglasio opštu amnestiju petnaestak godina kasnije. U međuvremenu, Jesse je započeo songwritersku karijeru (mentor mu je bio Robbie Robertson) i tokom sedamdesetih, serijom izvrsnih albuma, stekao zavidnu reputaciju.
Prepoznatljiv je po pesmama koje su pune vrcavog humora.
Ovaj čovek je primer upornosti: pronašao je svoju sreću, mada možda ne tamo gde je očekivao.
Već neko vreme novine/tisak/mediji su puni priča o ljudima sa Balkana koji su odlučili da svoju životnu sreću potraže na nekom drugom mestu. Iako nas političari svakodnevno ubeđuju da je oporavak privrede/gospodarstva vidljiv, bojim se da nas pogled na uglavnom prazne novčanike svakodnevno demantuje. Dinara, denara, kuna, evra… sve je manje u našim džepovima, a šanse da se nešto u dogledno vreme promeni su minorne. Većini balkanske populacije ostaje jedino da sanjari o tome da bi negde drugde bilo bolje. Ako već nije negde utekla…
No, nije ovakva situacija nešto što se samo nama dešava. Kada se rodiš na Gibraltaru, neminovno je da se osećaš kao podeljena ličnost. S jedne strane si žitelj Ujedinjenog kraljevstva koji živi u Mediteranu i nema mnogo veze sa onima na Ostrvu, a sa druge pomalo i Španac, jer oni su ti prve komšije. Šanse za neki veći uspeh u životu su su gotovo nikakve.
Ako nisi Albert Hammond.
Nastavite sa čitanjem… “U Južnoj Kaliforniji nikada ne pada kiša”
Napustio nas je muzičar koji se opirao kategorijama i čiji uticaj na druge muzičare, naročito pevače, još uvek nije sagledan u celosti.
Više se i ne sećam kada, kako i koja je od singlica The Walker Brothersa dospela do mene. Sećam se samo svoje reakcije u trenutku kada je Scott Walker počeo da peva. Pomislio sam: Bože, kakav glas ima ovaj čovek!
I zajedno sa njima otputovao direktno u Nirvanu.
Nastavite sa čitanjem… “In memoriam: Scott Walker (1943-2019)”
U vreme kada se Novi romantičari nisu skidali sa MTV-ja pojavio se, bukvalno niotkuda, čovek čija se muzika rezlikovala od svega ostaloga što se sviralo u to vreme. Verovatno je i sam Nik Kershaw bio iznenađen sopstvenim uspehom, jer se dve godine nije skidao sa top lista i sipao uspešne pesme kao iz rukava (“Wouldn’t It Be Good“, “I Won’t Let the Sun Go Down on Me“, “Dancing Girls“, “Don Quixote“, “The Riddle“…).
I to nije bilo sve.
