Tag: southern rock

Ne osećam bol

Još jedno “čudo od deteta” je počelo da zaokuplja pažnju muzičke javnosti. Pa kako mi da ga mimoiđemo.

Moj muzički plejer u računaru je fenomenalo parče softvera. Mali je po gabaritu, besplatan, ne pokazuje reklame, a uz nekoliko dodataka pretvara se u moćno oružje koje samo što mi ne kuva kafu dok sam još krmeljiv. Između ostalog, zna da vodi statistiku najviše slušanih pesama u određenom vremenskom periodu. Mada mi takav podatak u suštini ništa ne znači, iznenadio sam se kada mi je objavio šta sam gotovo svakodnevno slušao u protekle dve sedmice.

Nisam mogao da poverujem šta vidim: na vrhu liste nalazio se album Marcusa Kinga pod nazivom El Dorado (2020).

Nastavite sa čitanjem… “Ne osećam bol”

Čak i trolovi vole rock’n’roll

Za slušanje muzike neopravdano zaboravljenih velemajstora nikada nije kasno. I kada nas napuste, njihov duh ostaje da lebdi nad nama.

Kada se pomene Swamp rock, prva asocijacija su Creedence Clearwater Revival. Oni su ovaj muzički podžanr koji vuče korene iz cajun muzike koja se izvodila u Luizijani učinili globalno poznatim. No, nekrunisani kralj ove muzike je čovek koga su prijatelji zvali Swamp Fox, gitarista, kompozitor i songwriter Tony Joe White.

Muškarčina od glave do pete.

Nastavite sa čitanjem… “Čak i trolovi vole rock’n’roll”

Crna Beti je žilavija no što sam pretpostavljao

Ako ne verujete nepoznatom imenu ovih devojčica, poverovaćete imenima producenata, jer to su ljudi za koje već znate da nemaju manir da greše.

Boogija i južnjačkog rocka sam se naslušao u mladosti. Allman Brothers Band sam otkrio još kao osnovac, a nadalje su se stvari odvijale po inerciji, jer sam pomno preslušavao svaki novi album kako je pristizao. U takvoj vrsti muzike nema velikih pomaka i iznenađenja, pa je opčinjenost ovom grupom i sviračkim umećem njenih članova, a i drugih sličnog usmerenja, u jednom trenutku u meni izazvala osećaj zasićenosti.

Stao sam na vreme, bolje je bilo da ostanemo u ljubavi…

Nastavite sa čitanjem… “Crna Beti je žilavija no što sam pretpostavljao”

Poslednje slovo, pa odoh

I’m closing the book on the pages and the text
And I don’t really care what happens next
I’m just going
I’m going
I’m gone

Potkraj svoje autobiografske ispovesti My Cross to Bear (2012), Greg Allman proklinje dan kad je prvi put ušao u jedan ćumez za tetovažu u San Francisku, potkraj šezdesetih. Bile su to “romantične” godine, kada se o sterilizaciji igala nije vodilo računa. “Mislio sam da sam odrastao”, veli Gregg, “kakvo sranje…” Tu epizodu vam ne bih prepričavao u detalje, jer možda među čitaocima ima gadljivih; pročitaćete to u ovoj knjizi, koju vam toplo preporučujem. Uglavnom, Gregg je manje-više siguran da je to bio dan kada je zaradio hepatitis C, stravičnu boljku sa kojom se preganjao dobar deo svog života, a koja je predugo tiho tinjala i rasturala ga. Razni simptomi su pripisivani cirozi, a pijanstva su ponekad znala da traju mesecima bez prekida.

Cena koju je veliki muzičar na kraju platio bila je ultimativna. No, ako je za utehu, otišao je u stilu velikog frajera, već pomirenog sa Onim Gore i izazivajući sudbinu ulaskom u studio.

Nastavite sa čitanjem… “Poslednje slovo, pa odoh”

Jedan sasvim neočekivan pokazatelj posebnosti

Nedavno sam došao do jednog totalno benastog, ali bolno istinitog zaključka: među ljudima sa kojima sam u nekakvom generičkom kontaktu, a uopšte mi više nije jasno zbog čega uopšte utucavam svoje vreme i trud na njih jer oni toga očigledno nisu vredni, jasno se ističe jedna karakteristika. To su ljudi koji ne slušaju ili nikad nisu slušali Led Zeppelin, ne znaju šta je to i ne pokazuju ni trag namere da saznaju. I možete da mi verujete, ali ne morate, svejedno mi je: taj lakmus u mom slučaju funkcioniše besprekorno.

A onda sam, iz puke zabave, tražio onu drugu stranu: koja muzika karakteriše ljude sa kojima se ne viđam dovoljno često, a sa kojima pri susretu nastavljam kao da smo se juče prvi put videli?

Pre nekoliko dana sam utvrdio da je to muzika grupe The Allman Brothers Band. A sad znam i zašto.

Nastavite sa čitanjem… “Jedan sasvim neočekivan pokazatelj posebnosti”

Zelena trava i visoke plime

Kada se pomene termin “južnjački rock”, prva asocijacija svima nama je The Allman Brothers Band, druga Lynyrd Skynyrd ili Little Feat, a za dalje bismo se češkali po glavi. The Outlaws je dugovečna južnjačka grupa (počeli su sa ozbiljnim radom još 1967. godine) koja nikada nije postigla veliki uspeh poput pomenutih, ali je imala nekoliko velikih hitova i rado je viđena i slušana od strane onih koji vole ovakvu muziku.

Još uvek rade u ko zna kojoj postavi.

Nastavite sa čitanjem… “Zelena trava i visoke plime”

Snovi koji se neće ostvariti

Iako u svojoj zaostavštini imaju nekoliko hitova, Molly Hatchet u svojoj višedecenijskoj karijeri nisu postigli uspeh kakav su imali Allman Brothers Band ili Lynyrd Skynyrd. Razlozi zašto je to tako nikada mi nisu bili jasni jer je “južnjački rock” žanr koji je uvek aktuelan zato što ga sviraju vrlo kompetentni muzičari, pa savršeno funkcioniše na koncertima.

Valjda je za veliki uspeh potrebno i malo sreće.

Nastavite sa čitanjem… “Snovi koji se neće ostvariti”

Dugo nam je i trajao

“A šta ti imaš protiv Susan Tedeschi”, upita me poznanik, “pa ona je sjajna pevačica, a nije loša ni sa gitarom”, reče. Slažem se sa izrečenim konstatacijama o kapacitetu dotične. Štaviše, ima tu simpatičnog materijala. A negde sam o njoj pročitao “kada zapeva Susan Tedeschi, možete čuti kako se zvuk valja od Misisipija na jugu do Čikaga na severu”.

Sve je to u redu. Ali, kriva mi je nešto, i to mi je mnogo kriva. Kriva mi je što je kategorija blues-rocka, hibridnog žanra u kojem dominira odlična gitarska svirka, praktično izgubila najbolje što ima, a preko dvadeset godina smo čekali da se takav baja pojavi. Kriva mi je što ovog više nema:

A taj greh se ne može tek tako oprostiti.

Nastavite sa čitanjem… “Dugo nam je i trajao”