Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Jedva sam ga dočekao. Mislim, petak. Već mi zacrnelo pred očima.
Nije mi ništa više čudno, pa ni to što današnje mlade generacije na pojam “crni petak” reaguju potpuno drugačije nego što je to bilo u vreme kad sam ja bio osnovac.
Istina, niko meni nije objasnio poreklo fraze koja se odnosi na loš dan, dan kada počinju problemi, dan koji bolje da se nije desio. Ali, pre nego što objasnim to što sam saznao, red je za malo muzike, jer takav je red.
E, tako.
Pripadam generaciji koja pamti bioskop. Ko je onda mogao da sluti da će prosto sećanje na ta iskustva danas predstavljati privilegiju…
Sticajem okolnosti, danas je naročit dan za one koji vole da uživaju u fantaziji. Kao nikad pre, na snazi su dva recepta koji su u potpunom polaritetu i čini se da treći ne postoje: dakle, oni koji prate Game of Thrones i oni se ubiše hvaleći se time što nisu odgledali ni jednu jedinu epizodu najbolje višegodišnje igrane TV produkcije otkad postoji TV produkcija. Sad, na stranu ideja o tome da li se treba ili ne treba hvaliti time što ste pripadnik jedne ili druge strane u toj podeli. Nešto drugo me muči, nešto što prevazilazi činjenicu da ovaj članak neki neće pročitati dok ne odgledaju prvu epizodu finalnog serijala “Igre prestola”.
Elem, gde nestade ona magija koju smo nekada doživljavali kada se isključe mršava svetla u bioskopu i zasvetlucaju slike na velikom platnu?
Nedostaje mi to.
Ko ne primećuje koliko ovi ljudi uživaju svirajući na sceni, ja mu ne mogu pomoći.
Češće nego što bih voleo, upadam u spinove preopterećenja na poslu. Za nekog ko voli da bude lenj, ali ne sme zato što voli da jede i treba mu malo struje za razne kućne aparate, to je prilično nezgodna situacija. A onda sviram freelancer blues: ne postižem da se bavim čime bih voleo, vreme neumitno klizi kao pesak između prstiju i ja se na kraju nađem u benastoj situaciji da nikom ništa nisam dužan, ali sam svega željan.
Kada izađem iz gužve, obično ostavim sve skrupule po strani, okanem se čistunstva po kojem se muzika ne može slušati ako nije bar u 96 kHz i svira na zvučnicima povezanim posrebrenim drotovima, a dokumentarni program o tužnoj sudbini malih žabama istočne Amazonije se ne može gledati ako nije emitovan na televizoru dijagonale dva metra, barem u 4K rezoluciji.
Ma, ja idem i dalje: slušam derivate nedodirljive muzike. Časna reč! Evo:
Čistunci su slobodni da mi pljunu pod prozor.
Kako to obično biva, drugi album grupe je onaj na kojem se lome koplja. Tek tada svi odlučuju da li je bend ono pravo ili je bio samo one trick pony, da li će pažnja publike i kritike ostati održana ili se potrošila prvim ushićenjem, da li im se smeši ikakva perspektiva ili je vreme da potraže šansu u nekoj drugoj delatnosti osim muzike.
Perverzni kakvi su bili celog svog veka, Steely Dan su taj trenutak ostvarili na trećem, a ne na drugom albumu.
I to suptilno zajebavajući svakog ko im se našao na putu.
Nastavite sa čitanjem… “Doviđenja Sent Luisu. Zbogom mediokritetima.”
Times are hard
You’re afraid to pay the fee
So you find yourself somebody
Who can do the job for free
Pre neki dan, prilazi mi Jasna, smejući se, pa mi veli: “Možda sam pronašla optimalnu definiciju za grupu Steely Dan.” Ispostavilo se da je u nekom filmu, seriji ili gde već uhvatila scenu u kojoj neke ženetine raspravljaju o smislu života, svemiru i svemu ostalom, pa je neka od njih pomenula Steely Dan. Većina sagovornica u razgovoru se zapitala o čemu je reč, da bi jedna od njih pobedonosno utvrdila:
– Znam! To je ona dosadna muška grupa!
Sad, prepirao bih se ja kad bih znao da bi to bilo gde odvelo. Uostalom, ne bi Jasna čačkala moju privrženost toj grupi da nije znala da ću reagovati onako kako i jesam: od srca sam se nasmejao. Najzad, ko god da je smislio tu frazu, strefio je u središte mete.
Današnju pesmu većina ljubitelja, kritičara i inih stručnjaka prihvata kao pravi prototip zvuka grupe Steely Dan iz kasne faze prvog, zlatnog kontinuiteta rada grupe (1972-1980). Na stranu što je matični album pesme “Peg” upravo onaj koji je najuspešniji u opusu grupe, a čestitoj većini zagriženih ljubitelja i omiljeni – to je Aja (1977).
No, postoje i neke činjenice o ovoj pesmi koje su štogod prikrivene i ne možete ih uočiti ako niste skloni čeprkanju po opskurnim podacima. Zato imate mene, koji ne samo što sam ovisnik o toj delatnosti, nego i zagriženi ljubitelj Steely Dan… Ali, to ste već znali, pa još u prethodnom pasusu slegli ramenima i pomislili “evo ga opet”.
Nastavite sa čitanjem… “Rešenje će se pojaviti u toku rešavanja”
California tumbles into the sea
That’ll be the day I go back to Annandale
Ako bih išta menjao u životnim navikama, bilo bi to postizanje nekog novog nivoa podređivanja muzici. Postoji muzika koja me inspiriše – da počnem da razmišljam, da prestanem da razmišljam (o, kako je malo takve muzike!), da zastanem, da počnem da se krećem, da tražim, da nađem, da mi krene osmeh, da mi krene suza, da mi srce bude puno.
Da mi srce bude puno.
Za tako nešto potežem neke drage pesme kojih se nikad neću zasititi. Poput ove.
I kao da bih nešto više mogao da kažem. Mislim, osim svega onog što zbilja ima da se kaže, a toga nije malo.
In memoriam: Walter Becker (1950-2017)
Došli smo, odavno, do tačke na kojoj se vest o odlasku nekog dragog umetnika na Neko Bolje Mesto čuje sve češće. Priroda je neumitno drska i neselektivna prema svetu oko nas, pa ponekad poneko i požuri. Juče mi je nedeljno popodne upropastila vest da je istim putem otišao i Walter Becker, jedan od dva mozga koji su stvorili, oblikovali, vodili i svetu ostavili veličanstvenu grupu Steely Dan.
Veoma sebično, iskoristio sam nedeljno veče, a i celog ovog dana mi vibrira nešto u glavi na istoj frekvenciji, da preispitam svoj stav o toj za mene veoma posebnoj grupi.
