Tag: steven wilson

Draguljče

Jedan od najpotcenjenijih albuma svih vremena je, posle dugačke pauze, ponovo dostupan u prodavnicama. Kada ga budete preslušali, zaigraće vam srce, kao što se to desilo i meni pre nekih 45 godina.

Krajem sedamdesetih prošlog veka nabavka novog muzičkog materijala je postala bitno lakša u odnosu na prethodne godine. Para je bilo dovoljno i devizne uplate u bankama su funkcionisale bez problema. Kako su mi strane novine dolazile poštom svake druge nedelje mogli smo da pratimo muzička zbivanja istovremeno kao i naši vršnjaci širom sveta. Ja sam imao još jednu pogodnost –  Ćale je nekoliko puta godišnje službeno putovao u evropske zemlje, a to je podrazumevalo i ceduljicu na kojoj su bila napisana pažljivo odabrana imena novih albuma na koje sam bacio oko. Pa šta od njih pronađe u pauzi između obaveza.

Nikada se nije vratio praznih ruku.

Nastavite sa čitanjem… “Draguljče”

Novi Evropljani

On a crowded beach washed by the sun, he puts his headphones on.
His modern world revolves around the synthesizer’s song…

U drugoj polovini sedamdesetih naglo je poraslo interesovanje britanskih muzičara i štampe za krautrock. Nemačke grupe/autori su uspeli da izvezu na Ostrvo svoje viđenje muzike koje je bilo ukorenjeno u evropskoj tradiciji sa tipično germanskim začinima: motoričnim, mehaničkim ritmom, upotrebom elektronike i sintisajzera, minimalizmom modernih kompozitora XX veka i velikom slobodom izražavanja koja nije imala granice.

John Foxx i njegova grupa Ultravox! su bezuspešno pokušavali da pronađu svoje mesto na muzičkoj sceni svirajući nekakvu mešavinu punka, new wavea i glam rocka, dakako začinjenom elektronikom. Onaj uzvičnik na kraju imena grupe najverovatnije je bio asocijacija na grupu Neu!, jednu od najinteresantnijih koja je u to vreme dolazila iz Nemačke, a koju su činili bivši članovi mnogo poznatijeg Kraftwerka.

Nisu se nešto proslavili.

Nastavite sa čitanjem… “Novi Evropljani”

Kelpie

Jubilarna izdanja nekih poodavno objavljenih albuma dobra su prilika da preispitamo svoj odnos prema tom sadržaju. Ovom prilikom, zahvaljujući izdašnom dodatnom materijalu izdatom pored svežeg remiksa osnovnog albuma, preispitujemo koliko je zaista taj album slab u odnosu na prethodne, kao što o njemu često mislimo.

U vreme dominacije punka i New Wavea već etablirane velike grupe su se našle u problemu. Bilo je potrebno zadržati publiku u trentku kada mediji nisu bili na njihovoj strani. Često su ih predstavljali kao dinosauruse rocka kojima je vreme da nestanu. Diskografske kuće su od njih tražile “prilagođavanje” novim muzičkim trendovima, a svako od muzičara se snalazio na način za koji je mislio da mu pruža najveće šanse.

Ian Anderson se odlučio za neuobičajen korak.

Nastavite sa čitanjem… “Kelpie”

Devojče, dodirni me

Reciklaža može da se posmatra kao trivijalni komercijalni koncept, kao tehnički korak koji simulira napredovanje, ali i kao osvežena paradigma o autorstvu i aktivnom učešću manje istaknutih članova neke grupe. Takav je, uzgleda, remiks albuma koji samo što nije objavljen.

Remiksovanje albuma se pojavilo kada je uvedena nova tehnologija nosača zvuka. CD-ovi su na početku reklamirani kao superiorniji u odnosu na vinile, a diskografi su se još krajem prošlog veka zatrčali u izdavanje starih albuma na novom mediju ne bi li namakli još koju kintu u večitoj reciklaži i mobilisali nove generacije koje pristižu. Rezultati ovakvih operacija su raznoliki – bilo je diskova koji su zaista bolje zazvučali u digitalnoj tehnologiji. No, bilo je i mnogo onih koji su loše odrađeni.

Čini mi se da je najbolja varijanta da se ostave originalni miksevi, a da se dodaju i novi, pa neka svako sluša ono što mu se dopada.

Nastavite sa čitanjem… “Devojče, dodirni me”

Svi naši neopevani delirijumi

Gde god da se uhvatite sadržaja u karijeri Stevena Wilsona, nailazićete na besprekorne rezultate. Razlog tome je što su njegovi standardi viši od vaših očekivanja.

Izvesno, primetili ste da je prošle nedelje došlo do četvorodnevne pauze u rubrici “Muzika za popodne”. Iako nema potrebe da iskajavam nastalu situaciju, moram da vam ispričam zašto je tako ispalo, da podelim sa vama komad dobre muzike i slike, a da usput sačinim ovu uzgrednu belešku, jer odavno mi izmiče.

Elem, delirijum.

Nastavite sa čitanjem… “Svi naši neopevani delirijumi”

Moljci

Ove godine će Ian Anderson i grupa Jethro Tull proslaviti 50 godina uspešnog rada. Ne znam kako će je obeležiti jer Anderson ima ozbiljnih problema sa glasom, a ekipa koja ga danas prati teško da je onaj Jethro Tull koji sam imao prilike da gledam na koncertu u par navrata. Daleko da je današnja postava svirački nekompetentna i da sve ono što pružaju na koncertima ne zvuči dobro, ali poslednjih desetak godina magija njihovih nastupa naprosto se izgubila.

Zbog toga je bolje da se vratimo u prošlost, kada je sve što su potpisali i izvodili bilo savršeno.

Nastavite sa čitanjem… “Moljci”