Знам ја мене… У стању сам да прођем поред нечега хиљаду пута и не да га не примећујем, него кад ме неко минут касније пошаље по то, не знам где је. Но, кад пребацим очи у онај режим кад гледам као фоткаџија, видим што иначе не видим. Например, обичну траву.
Траву обично замишљамо као војнички подшишану, као апсолутни геноцид свих осталих биљака које су хтеле ту да расту, дакле као травњак. Мени мало дужа трава баш и не смета, док не почне да смета.
(коме треба да одмори очи, велика)
Ово је снимљено априла, док је још било кише, па је то расло брже него што сам могао да покосим. И ту се сударамо са субјективним погледом.