Osamdesete nisu volele klasične rokere. Sve je izgledalo kao da je neko negde rekao “e, sad mora ovako” i sve je u velikim i odlučnim koracima otišlo u božju mater. Snalazio se kako je ko umeo, neko je plivao, neko se udavio. Najbolje su prolazili oni koji su počeli u tom referentnom okviru, pa su se odmah ugnezdili u pravila koja je nametnuo MTV. Oni koji su pretekli iz nekih drugih vremena su se slomili ili preživeli. Naknadnim uvidom uočavamo da je većina klasičnih rokera doživela svoje kreativno dno baš tih godina.
Čak ni to nije najgore. Najgore je to što se i danas, preko tri decenije kasnije, javljaju ljudi koji pokušavaju da me ubede da je to muzika poput ove imala nekog smisla:
A, jebote. O čemu se radi u ovoj zavrzlami?