Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Svet je lep kada sanjamo. Na našu žalost, uglavnom tada.
Sve mlade grupe prolaze kroz dobro poznati scenario: entuzijastički se okupe, počnu da pišu pesme, napreve demo snimke, sviraju po klubovima u nadi da će se njihovi nastupi svideti publici i sanjare o potpisivanju ugovora za veliku diskografsku kuću kako bi svoje pesme trajno zabeležili. Tako je i perspektivna grupa Supertramp početkom 1970. potpisala za veliki A&M Records.
Debitantski album im je objavljen u julu.
Supertramp je jedna od onih grupa koje je teško ne voleti. Siguran sam da svako od nas zna barem nekoliko njihovih pesama, jer su imale ogroman uspeh u celom svetu, a ne može im se osporiti sposobnost pisanja zaraznih pesama i veština sviranja. Njihovi albumi iz druge polovine sedamdesetih Crime of the Century (1974), Chrisis? What Crisis? (1975) i Even in the Quietest Moments (1977) često su mi pravili društvo u to vreme, a interesovanje za njih sam izgubio u trenutku kada su izdali svoj bestseler, Breakfast in America (1979).
Nekako im je otupela oštrica za moj ukus i grupa je skrenula u popičnije vode.
