Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Spadate li u one koji mrze ponedeljak? Meni je odavno svejedno koji je dan u sedmici, dok god znam kad je nedeljni ručak.
Znam za neke koji su se preračunali u odnosu na ono što im život donosi, pa su završili ovako.
It’s showtime, jebiga. Kvaka 22 koju su sami sebi napravili. Da, znam: morali su. Bla bla. Život je film. Mračni mjuzijkl, štaviše. Neki nisu imali mrežu ispod žice.
Ovako nešto je mogao samo Žilnik da sastavi u dokumentarac… Nadrealno.
“I posle, kada mu je bilo dosta…” Joj, kada mu je bilo dosta što me je tukao… Eto: otkrili smo odakle potiče ono čuveno “a onda će ti Đura oprostiti što te je tukao”.
Vašoj pažnji predajem ceo dokumentarac “Ustanak u Jasku”, koji je Želimir Žilnik snimio 1973. godine. Film je dvodelni na jutjubu: evo linkova na prvi deo i drugi deo.
A sad nešto što još odavno niste imali nameru da znate
Verovatno svi znate da kokice nastaju zagrevanjem zrna jedne vrste kukuruza. A da li ste vi to ikad videli? Mislim, možda ste gledali kako se kukuruz koka, ali to je prebrzo da biste videli detalje.
E, pa evo usporenog snimka u obliku animiranog GIF prikaza.
(ovo sam pokupio ko zna kad i ko zna gde)
Pratite li Pesmu Evrovizije? Ja više ne nalazim za shodno. A evo i razloga.
Pop muzika je legitimni derivat raznih fahova muzike, a najčešće se svodi na kič po definiciji. Zanatski pristup koji teži lepom, prazna ljuštura koja ima jedinu svrhu da popuni prostor zvukom i da izazove talas plitkih osećanja.
Dakako, to je sasvim u redu: ako vam se dopada, niko nema pravo da ospori kao kategoriju. I ako ćemo pravo, postoji pop muzika koju i ja veoma volim, ali ona nije predmet ovog osvrta. Reč je, dakle, o Pesmi Evrovizije kao godišnjem spektaklu čija vrednost je devalvirana do besmisla onim smešnim i irelevantnim sistemom glasanja putem SMS poruka.
Sud se najzad nagodio sa onom silikonskom kravom. Uostalom, je li Dan pobede ili nije?
Čestitam vlastima. Najzad im je uspelo da jednim gestom celu naciju pretvore u budale.
Da utvrdimo već jednom ko je muzičar, a ko nije…
Antologija.
Bilo je nadrealno: stvarno sam se zatekao 4. maja 1981. na Trgu republike u Beogradu. Sirene su zagrmele i sve je stalo. Stao sam i ja. Posle nekoliko godina sam shvatio, zamalo prekasno, da nije moje da stojim, nego da se krećem.
Tog 4. maja 1980. još uvek smo bili sigurni da će se desiti čudo i da će nas drug Stari voditi u Bolje Prekosutra još barem dvesta godina. Međutim, bližio se kraj grejs perioda za državne kredite kojima smo pravili železare po Tanzaniji i fabrike smokija, jafa biskvita i ostalih konditorskih proizvoda po Jugoslaviji i Joška je znao da mu je vreme da zamete trag. Uostalom, onaj slet u Pjong Jangu i one žurke u Havani nije bilo moguće prevazići i život više nije imao smisla.
Mashup je tehnika uklapanja slike sa zvukom tako da izgleda kao da zvuk pripada slici. Ovo je najbolje dostignuće mashup tehnologije koje sam video.
Obaška što se apsolutno uklapa u sliku mog mišljenja o grupi sa slike.
Uto smo poučeni da se pesma ne zove “Ramo, Ramo”, nego “Ramu, Ramu”. Takođe, ja uto utvrđujem da je autor ovog mashupa Apostol, moj stari drugar sa Sezama. Ili, kako on beše imao običaj sam sebe da potpiše ispod viceva bez beze koje je tamo voleo da izmišlja: A%L 😀
Takođe, pokojni Ljuba Moljac je možda imao pravo o prirodi ove pesme, ali ona se ipak nije zvala “Ramo, Ramo, drži moj”. 
P.S. Za one koji pomisle da ovo namerno puštam na godišnjicu Titine smrti: neće biti. Ovo sam okačio još 1. maja popodne, sve se nadajući da će kiša ipak stati. A Titinu smrt ćemo posebno. Vidimo se u 15:05.
(Via)
