Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Danas nema priče o mojih 125 – nisam se ni obavezao na to. Dok se ne otarasim tekućih obaveza, delim sa vama jedan neverovatan video klip.
Zapravo, predlažem da upotrebite ovaj link i pustite prikaz na punom ekranu. I budite malo strpljivi, pravo ludilo počinje posle oko dva minuta.
Komentar je izlišan.
(Tnx Bule)
…i opet ćete je gledati, priznajte da hoćete. Da se prisetite. Samo, nemojte, kao ja, da uhvatite sebe kako gledate reklamu pet puta uzastopce…
The Cog je reklama za automobil Honda Accord u kome ulogu igraju mnogobrojni delovi. Prema legendi, beše naručena jednominutna reklama za emitovanje na satelitskim kanalima. Autori su znali da će probiti termin, a bord direktora Honde je momentalno odobrio proboj budžeta nakon što je reklama emitovana pred njima. Elem:
Što se mene tiče, bolja reklama nije snimljena nikad, tačka.
Boktemazo! Pogledajte koliko teksta ima u odrednici Cog (advertisment) na vikipediji!
Sa čime bi ovo moglo da se uporedi: recimo, kao kada bi neko ukrao sve točkove sa svih vozila odeljenja saobraćajne policije. I to zato što niko nije pazio na vozila, a lopovu bilo slatko da se dokaže.
Zlonamerni upadi na sajtove su jedan od vidova hakerskog delovanja. Što viši nivo sajta, to veća slava među mamlazima koji nemaju pametnija posla. Večeras se desio proboj, ni manje ni više, nego portala Posebnog odeljenja Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu za borbu protiv visokotehnološkog kriminala. U domaćim okvirima, ovo je sveti gral za hakere. Meni se, međutim, čini da neko od administratora nije baš najbolje uradio svoj posao.
Ne znam kad se tačno desilo: informacija je već uveliko kružila fejsbukom i ja sam je dobio iz dva izvora negde između 23:15 i 23:30. dok sam opaučio par komentara i napravio slike ekrana, bilo je već 23:43. Oko 23:45, primetio sam da je sajt oboren…
Uhvatio sam dve slike – pornografija koja je uključena u sadržaj stranice je bila različita na ćiriličnoj i latiničnoj naslovnoj strani. Engleska verzija naslovne strane je sadržala neki tekst čiju sliku sam zaboravio da “upucam”. Te slike ne mogu da podelim, jer nisu za svačije oči, ali nije ni bitno.
Moj komentar je kratak: ako ne uhvate dripca do jutra, imaju ceo sutrašnji dan da naprave popis i zatvore dućan kao nepotreban. Hajde, momci, pokažite šta znate.
Inače, dok sam ovo pisao, evo ga opet (ovog puta bez slike na ćiriličnoj verziji)! BRUKA!
Zaboga, ljudi, suspendujte taj server već jednom!
(Via; tnx Džoni)
Protokol je nezgodna stvar. Mediji su još nezgodniji. Češki predsednik je to naučio na najteži način.
Pazi sad ovo:
Mislim da gospodina Klausa očekuje težak period koji bi mogao da se podvede pod slogan “šta god vam ja sad rekao, nećete mi verovati”. Tako je: neće mu niko verovati.
Meni je, zapravo, svejedno. Nego ne mogu da poverujem da neko kome protokol čini debeli deo radnog vremena nije u stanju da obuzda nagone pred kamerama. A zna da ga snimaju…
Gde je počelo, a dokle ide? Zašto sam baš ja onaj koji mora da trpi tuđe frustracije? Prepoznajete li besne ljude oko sebe? Ugrožavaju li i vaš prostor za kretanje? Šta preduzimate da ih izbegnete, da se spasete ili ih se rešite?
Čitam o onom sramotnom cirkusu koji se desio kad su u Beogradu deljene sadnice trešnje… Čitam i pitam se: znam da smo kratke kolektivne pameti – ali zar smo baš toliko kratke pameti da nismo mogli da pretpostavimo šta će se desiti? Primera radi, svakog Božića pekari Beograđanima priređuju onaj cirkus u deljenju kolača sa dukatom. Uvek se pitam koliko će proći pre nego 
što se na Terazijama za Božić pojavi i neki mamlaz u kompletnoj opremi za američki fudbal, što je prikladna oprema za postizanje cilja. A onda, dogodine, verovatno bi se prešlo na palice za bejzbol, a za posle neću ni da pomišljam.
Jedna stara družina, rasejana po belom svetu, a sa kojom se sastajem u virtuelnom prostoru, komentarisala je jutros taj događaj. Jedan drugar se setio savršenog recepta, onog za koji iz drugih primera znam da je perfektno efikasan: svaku sadnicu trešnje je trebalo naplaćivati 20 dinara. Ta suma je sasvim dovoljno banalna da se može uporediti sa besplatnom podelom (za neobaveštene: maloprodajna cena jedne sertifikovane sadnice trešnje je 5-10 evra), a sasvim dovoljno visoka da se bukači zadrže po strani. Psihološki efekat naplatne barijere je daleko važniji od finansijskog. Nema druge: vaspitanju se nećemo naučiti nikad; moramo naći druga sredstva za kroćenje čak i onih situacija koje u svom polazištu imaju neku plemenitu ideju.
Nužno je najpre organizovati odbranu, a tek onda podelu trešanja, hleba, šarenih balona i štatijaznam čega još. Pa dobro, možda ne bi bilo uputno baš naplaćivati sadnice, jer uvek će se naći neki inventivni NVO aktivista da na pro-američkoj televiziji objasni kako je to ružno. Ali je moglo da se organizuje legitimisanje pri predaji i da se najavi provera kroz mesec ili dva da li je trešnja zasađena, te da se sadnica naplati ako nije. Bilo bi to preveliko mentalno iskušenje za bukače i gurače i oni bi netragom nestali, a sadnice bi bile podeljene bez guranja.
Šta ćeš… Mora neko i to… Jeste da je čišćenje banalan posao, ali složićemo se i da je bitan. Ovaj baja ne dozvoljava da ga ometaju razgovorom.
Uobičajeni dan na poslu…
(Via)
Hajde da pokušamo nešto, zajedno.
Ovoj fotografiji treba tekst u potpisu.
Polje za komentare vam je na raspolaganju.