Води се разговор између кустоса галерије и Бајре, чувеног фотографа. – И ви велите да се ова ваша фотографија зове “Мујо у Зеници”? – Управо тако. – Аха… А ко је онда ова гола женска особа на слици? – То је Фата. – А овај што лежи го поред ње је, наравно, Мујо? – Не, не! То је Ибро! – Па какав сад Ибро? А где је Мујо? – Како где је! Па у Зеници!
Трик је као и код фотографије – ако не може отвором бленде, дакле јачином, може дужином експозиције, дакле временом.
Током једне од вечерњих шетњи (не одустајемо!) нацрта се једна од ових антисивих кућа, са добрим светлом (она плава, на слици горе лево)… јер ех, шта све неће урадити за паре. Но, ово није неки дућан него технички преглед, нема излога ни избачених гајбица, а има тог светла, дакле прилика се указује. Ходаћемо тако поред, ја ћу да јој пратим лик у објективу, одокативно и без тражила па и без екранчета, боље да пазим на корак. Канон ће одвалити дугачку експозицију, па ће бити мало размрљано…
…осим што сам се у тренутку шкљоца нешто тргао и објектив је описао добрих десетак степени удесно, дакле пиши пропало.
нисмо навикли на тако слано, а и љуто – увек узмем са урнебесом и горе и доле
Више пута се десило да се враћамо с баште прегладнели, нисмо рачунали да ћемо толико остати па нисмо понели јаузну (тј ужину), и онда ајде нешто успут. А успут је управо ово.
На фотци се баш и не види да је снимљена на отприлике јесењу равнодневницу 2015. – 21. септембра. Јер је мрак, тј ноћ је (“а светла горе зато да сви лепо виде да је мрак”). Лето је, наравно, продужило још недељу-две, па онда свраћало на још две-три опроштајне свирке. Пола присутних има кратке ногавице, неки папуче. Лето.
Чекај, стани мало, повратак са баште овако касно, нисмо ваљда цео дан радили без клопе?
зашто су у сред ноћи врата отворена, светла упаљена, столњак на столу и нигде никог нема
Ово је тајанствена кућа у мојој улици. Необична архитектура, овакав улаз нико нема. Не вреди да објашњавам, прво фотка.
Навикли смо да банатска кућа има колски улаз кроз фасаду, то се зове анјфор (вероватно из немачког, на фору “уфурати”). Врата на ајнфору су обично тешка, са свега два крила, шаку дебела а квака спада у хладно оружје, по тежини. Да ајнфор има трокрилна застакљена врата, то нисмо виђали. Иновација! Оно, виђали смо да крило има своје крило, нешто као мачија врата али величине за човека, но то је засебна прича.
Будућност која се није десила је била пуна нових зграда, стакло бетон челик и теписи, светла…
Али то је била будућност педесетих и шездесетих. Већ седамдесетих је и ту дошло до масовније побуне, да би та велелепна и штогод стерилна слика била замењена замазаном и полураспаднутом кишурином и страћарама у којима се догађа Истребљивач, и то игром случаја, баш прошлог месеца.
Будућност се, у ствари, већ десила, ама је нисмо познали. Дошла је тихо и у неочекиваним облицима.
Почело је са кломпама, старе се већ офуцале на башти, ајд у набавку. Што је у ствари само изговор да мрднем дупе са столице одлепим очи од монитора и изађем мало да видим света. Кломпe? Више нема да се купи. Тј има некакве имитације од пластике, хвала лепо. Обишао све дућане, нема, ај’ на пијацу.
Нема ни тамо. Последњи пут су виђене преклани, а онда је ваљда умро мајстор који прави дрва, тј ђонове. Као да је за целу земљу био остао тај један. Можда и јесте.
Један покушај набавке је замало успео. Колега из фирме, Холанђанин, навраћао овамо па ми је он донео један пар, бирао сам из каталога шта да ми донесе. Испостави се да су шведске, одлично дрво, одлична кожа… али за неку ногу са нижим рисом. Наливао сам их алкохолом и придигао то колико толико, ал’ последња три милиметра никако. Пошто је ђон један комад дрвета, развио бих жуљеве као некад, на тим местима ми је кожа још увек грубља. Хвала, не бих испочетка. Нога балканска, кломпа шведска, свашта.
Ствар се срећно завршила тек годину и кусур касније, нашао радњу Копитарне из Цеља у Врњачкој бањи, легле ко саливене. Но, данас госпоја пазари, ја обилазим она три обућара што раде на пијаци, а понео сам и фоткалицу. Не волим баш пијацу, буде увек исто. Искушењу ипак не одолевам, ово је морало да се шкљоцне.
Нисам имао срца да окидам серију са разним параметрима, човек се тако лепо упозирао да сам само бацио поглед на екранче, направио задовољну фацу, наклонио се и бина лево.
Не знам шта је дућанџија очекивао од ове фотке, ал’ је уредно и без позива сео да позира. Можда сам хтео да снимим овај метеж, да се усредсредим на ове вентиле са зеленим ручицама или неки детаљ међ славинама и међ муфом… јок, кад се човек овако нацрта, фотка мора да изађе овако, нема врдања.
Кад се човек да у туризам, углавном гледа да сними месне знаменитости, или бар типичне призоре којих нема другде – јер за који би онда андрак путовао зарад нечег чега има на сваком ћошку. Међутим, некад ми се деси да превалим коју стотину километара и шкљоцнем нешто баш тако свакидашње, јер не могу да одолим призору.
Познаваоци знаменитости ће већ препознати зграду
Не знам ког је квалитета роба, вероватно не бих издржао да нешто одатле носим преко очију дуже од једног поподнева. Не улива поверење. Али је шарено.
Уме да се накупи влаге у ваздуху, па светла са улица и преостале индустрије то осветле
Нека вајда од равноземљаша: почео сам да обнављам градиво из астрономије. Оно, није да га је било баш превише, ваљда два часа недељно у четвртом гимназије, и једно предавање др Татомира Анђелића, од чега се не сећам ничег посебно, једино да сам у потоњем случају присуствовао Догађају.
Дакле, шта могу да урадим са постојећом опремом? Па да испробам ћеркин статив, и експозицију произвољне дужине помоћу даљинског окидача. Из два-три попушаја, ево и бољег покушаја.
Ово сам радио и раније, ал’ мислим да те фотке више нема на Суштини, отишла у минус. Овог пута сам релативно задовољан како је испало, решио сам бар неке проблеме који прате ову врсту занимације.
