Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
“Važno da je slatko”, glasila je jedna od parola muzičke industrije sedamdesetih. Poigravanje na granicama kiča i rastezanje fraza iz “pravog” hard rock miljea doživelo je svoj vrhunac u repertoaru dobro očešljanih dugokosih mladića koje je televizija na Ostrvu protežirala.
Mistifikacija i medijske priče oduvek su bile sastavni deo muzičke industrije. Recimo, onomad u Londonu, dok smo se svi mi u SFRJ pržili na novi talas, jedva da sam pronašao nekoga od vršnjaka koji je znao šta je to. Retki su u to vreme čuli za Sex Pistolse, a na pomenu The Clash, The Jam ili The Stranglers su samo slegali ramenima. Njihov pogled na muzički svet je bio ograničen na televizijsku emisiju Top of the Pops u koju su moji junaci slabo zalazili.
Bio sam prilično razočaram.
Ako se vratim četrdeset i kusur godina unazad, moram da priznam da mi je mnogo toga oko glam rocka promaklo u vreme kada je bio aktuelan. Do guše sam bio vodama simfoničara, skidao solo deonice Emersona i Wakemana, pokušavao da vodim “pametne” razgovore o muzici i činio sve ono što klinci rade u uzrastu od 14-15 godina. Na glam rock sam gledao prezrivo, a kičerica i šljokice kojima su se predstavnici tog pokreta dičili išle su mi na živce sve dok nisam otkrio Bowiea…
Glamom sam počeo da se bavim tek sa otklonom od desetak godina, kada sam shvatio da u tom žanru ima itekako dobre muzike.
