Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Mnogi The Easybeats smatraju “čudom od jednog hita”. To je daleko od istine i red je da popravimo utisak.
Na The Easybeats sam prvi put naleteo na nekoj kompilaciji koja mi je dopala ruku na samom kraju šezdesetih. Naravno, njihov najveći hit “Friday on my mind” je tako odjeknuo u meni da sam ga zapamtio za sva vremena i obećao sebi da ću, jednoga dana, vrlo pažljivo preslušati kompletan opus ovih Australijanaca. Kompilaciju sam morao da vratim vlasniku, a na obećanje samom sebi sam morao dugo da pričekam, jer njihove ploče nije imao niko u mom okruženju.
Daleko je Australija…
Kada si na početku karijere, fali ti novac, nemaš prevelikog izbora. I najboljima se dešavalo da pišu po narudžbini, što ponekad rezultira antologijskim pesmama.
Ako zavrtimo vremeplov i vratimo se u 1964. godinu videćemo da su svi junaci današnje priče bili klinci. Mick Jagger, Keith Richards su jedva da su bili prevalili dvadesetprvu, Andrew Loog Oldham je bio par godina mlađi, The Rolling Stones su postojali tek par godina i bili su daleko od onoga što će nešto kasnije postati…
Za kompletnu priču fali nam samo klinceza.
Kad se izludim nenormalnom količinom posla, ova moja luda glava krene da jurca u svim mogućim smerovima. Preksinoć, umesto da odem na spavanje kao što to čini ona nekolicina pametnih ljudi koje poznajem (svi rano ležu i rano ustaju – tačnije, obojica), ja kliknem na neke portale vesti, e ne bih li saznao šta se zbiva sa druge strane mojih večito spuštenih roletni.
Bila je to greška, naravno.
Krug meandrčenja koji se desio u sledećih desetak minuta toliko je šašav da to zaista moram da podelim sa vama. U sredini priče se nalazi ova pesma, a pošto je to jedini normalan deo priče, onda je i opravdano da krenemo iz sredine.
E, tako.
Ponekad na Cevki naletim na snimke od kojih mi odmah zaigra srce. Po televizijskim arhivama svašta može da se pronađe, a neki dobri ljudi vole da svoja otkrića podele sa celim svetom. Na tome im hvala i ovoga puta, jer 1966. godine, kada je ovaj video snimljen, još uvek nisam imao gramofon. A o gledanju snimaka sa koncerata mogao sam samo da sanjam. Nema veze što je video crno beli, tehnički nesavršen – u ovih pet minuta je kristalno jasno zbog čega “produkcija” nikada neće moći da zameni emociju i energiju ako su majstori na pozornici.
Kao ova trojica… koje ne treba posebno predstaviti.
