Kako godine prolaze, popodnevni dremež mi postaje sve draži. Zbog toga mrzim kada me u to vreme neko pozove telefonom i u tom trenutku, u zavisnosti u kojoj sam fazi, spreman sam svašta da izgovorim u slušalicu. Na displeju telefona je pisalo da me zove M. koga nisam ni čuo ni video sigurno petnaestak godina…
– Ko je umro? – progunđao sam onako sanjiv.
– Nije niko, zovem te da te pitam jesi li slušao novi album Ricka Wakemana?
– A zašto bih?
– Ovo je najbolje što je snimio još od sedamdesetih…
– Bilo je i vreme. U međuvremenu, izdao je 120 novih albuma (nije greška u kucanju, prim.aut.) koji ni po čemu ne mogu da se upamte. Shvatam, morao je da hrani decu, ali ne moram ja da mu dajem lovu za te potrebe.
– Obećaj mi da ćeš da ga preslušaš, pa ćemo da se ponovo čujemo.
Pa, suncetijebemžareno, gde me nađe.