Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Cirkus je grupa za koju sveznajuća Wikipedia nije ni čula. No, to nije razlog da se ne osvrnemo na njihov vrlo zanimljiv debitantski album.
U “progresivu” sam uleteo u trenutku kada sam prvi put poslušao The Nice. Sasvim logično, jer sam se na kraju šezdesetih i sam petljao sa klavirom u muzičkoj školi, a Keith Emerson je momentalno postao moj idol. Zatim su došli King Crimson, Yes, Pink Floyd i slični. Ne mogu da se požalim da nisam bio u toku sa zbivanjima.
Barem sam tako mislio.
Ako, poput mene, mislite da Jethro Tull često znaju da đavolski zakomplikuju muziku koju (pro)izvode, potpuno ste u pravu. Verovatno je to i jedan od glavnih razloga zašto niko i nije pokušavao da ih imitira, jer unapred zna da je osuđen na neuspeh. Tu i tamo, na snimcima drugih grupa može da se pronađe po neki citat koji jasno govori o njima kao uzorima, ali ništa dalje od toga – Ian Anderson je jedan i jedinstven muzički genije kakav se skoro neće ponovo pojaviti.
No, u isto vreme kada su Jethro Tull stvarali svoja remek dela, postojala je ekipa u komšiluku koja je bila spremna da komplikovanu muziku pogura još dalje.
Jeste li nekada slušali grupu Gentle Giant? 
