Једна од пре: закривљена ноћ

Једно од два-три места где сам само погледао јеловник и налево круг.

На наше седељке скоро увек понесем фоткалицу, јер могу. Увежбало се и оно са фоткањем под утицајем, испада све боље и боље, скоро да понекад изгледамо и млађи него пре. И то не само тада, него и после, кад видимо шта је од фотака испало.

Ал’ мање више увек исто. До тамо шетња, увек истим путем, у повратку такси. Током вожње углавном испадне стресно (види горе), ал’ зато на семафору уме да се потрефи.

Откако нас је задесила ова корона, људи се довијају на разне начине да се раздвоје физички. Срећа у пластику, па те преграде, и шлемови и шта све не, и нису тако ружни и незграпни. Питам се понекад на шта ли је личила пластична хирургија у прошлим вековима…

Таксистичко удружење чији сам број утувио се снашло са овим пластичним преградама. Лењирашка логика је ту замислила једну равну плочу, која би се разапела од довратка до довратка. И виђао сам понеку да је равна.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: закривљена ноћ”

Muzika kao lek

Šljapkanje po kiši ne spada u sportove koje volim. I tako, pre nekoliko dana, dok je napolju samo pljuštalo, po običaju ne mogu da dozovem ni jednu taksi službu. Svestan sam da nisam jedini koga u ovom trenutku to nervira, ali nemam alternativu – zbog toga već kasnim tamo gde treba da budem i primećujem da mi pritisak polako i sigurno raste. “Taksi vam stiže za tri minuta…”, napokon je procvrkutala dispečerka i stuštio sam se niz stepenice…

U kolima me je sačekao moj ispisnik, veoma raspoložen da ćaskamo, ali meni nije bilo do toga. Misli su mi bile na nekom drugom mestu.

Nastavite sa čitanjem… “Muzika kao lek”