Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Čovek objašnjava kako da startuješ motocikl sa dizel motorom na –1,5°C. A onda… Budite bar malčice strpljivi i pratite koliko je uporan da uspe.
Sad, koliko je ta njegova mala kućna čarolija bila uspešna, procenite sami.
A dizel motocikl je posebna priča. Ma, vredi samo bog tog lera. 
Morali smo da sačekamo nedelju da bismo ovo podelili sa vama. Elem, primetili smo da oni kojima se ovo dopada imaju sklonost da gledaju ponovo… I ponovo… I ponovo… Dok se ne pojavi neka dobra duša da ih izvuče iz hipnotičkog transa. Ako se desi ivama, peremo ruke od svake odgovornosti: nedelja je, opustite se.
Pazi sad:
“Стижем за двадесет секунди”, рече Шамлис и затвори канал.
“Двадесетједна зарез два”, заједљиво процеди Мохрин-Скел, тачно двадесетједну зарез две секунде касније, кад се Шамлис појавио преко ивице балкона, кућишта тамног наспрам слапова у позадини. Шамлис окрену своју сензорску траку ка мањој машини.
“Захваљујем”, рече присно Шамлис, “био сам се кладио са собом да има да ми бројиш секунде док не дођем”.
Ово говоре два робота. Тачније, дрона – што је сад већ немогуће превести, јер значи или трута, или брундање, или беспилотну летелицу, или мрава радника, или онако неодређено роботску направу опште праксе.
Контекста за ово има неколико. Једно је сама радња, која се тог тренутка догађа на једној опуштеној и помало академској забави. Пред некаквим водопадима, на некаквој плочи ширине око 13000км, која са осталим плочама чини прстен од два-три милиона километара у пречнику, у свемиру…
Odavno nismo proveravali šta se novo deašava među wingsuit majstorima. Kako stoje stvari, izgleda da se ostvaruju novi horizonti – u modi je precizno letenje. Pazi ovo.
Ne želim ni da pomislim kako bi izgledao promašaj te rupe. Što ono kažu nepopravljivi optimisti: ako bi promašio rupu, pogodio bi sve ostalo; i to doslovno. I ovde da stanemo.
Него, да се вратим на тог Хајнлајна лично и као таквог, и зашто сам га онако окрпио прошли пут. Ето, променила се времена и сад се тражи мало боља контрола квалитета. Скупио сам омањи списак ствари које су му промакле (а и тадашњим читаоцима).
Мада, читаоци су брзо, колико већ у следећој генерацији, почели да налазе примедбе. Јер није Хајнлајн као, например, Вернор Винџи, који ангажује чету другара да му налазе те рупе и онда се враћа да их уредно закрпи, или да десет поглавља раније убаци нешто што ће од те рупе да направи омање архитектонско чудо, или макар чврст зид. Јок, море, Хајнлајн је ишао само до “може да прође”, што је тада и пролазило, јер је раја била гладна нових наслова, нових видика, нових идеја, и то је и добијала. Данас… данас то више није довољно. Жанр, који по дефиницији има минимум правила, сад жестоко наваљује да се то мало правила поштује.
Možda je za neke malo čudno što ovo ispitujemo krajem sezone putovanja, ali nikad nije kasno. Elem: da li je vaš kofer siguran kad ga zaključate i predate na utovar? Da vidimo.
Pa sad ti vidi.
Још ме није прошло да хватам чудна ноћна светла… и ваљда ни неће. Овог пута ми се резултат свидео више него обично, иако је то, као и увек, фотка на којој сто ствари не ваља.
Враћали смо се са једног од наших пивских петака прошлог лета, кад су нам у гостима били ћерка и унук. У “Дангуби” је још било оног пива, из ината (ваљда) названог Бадвајзер, тачније Будвајсер/Будвари… око тога, ко има право да користи немачки назив Чешких Буђејовица као марку пива, спор је већ зашао у неке деценије и нема намеру да се реши. Ја бих право на доношење те пресуде дао сваком ко после овог оде негде на тај запад и плати два-три пута више за ону америчку верзију. (овде ме замислити како се злокобно смејем као злоћа у некој најгорој холивуштини)
Кренули смо пешке, лепо летње вече. Такве шетње ми донесу највише добрих снимака, само што сви примећују на колико снимака се виде леђа мојих дама. Овог пута сам претрчао на тамнозелено, њих је ухватило црвено, па сам успео да их ухватим и спреда.
(велику… вреди погледати)
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: раскрсница код гробља”