Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Сви који смо имали ту част и невољу да будемо ујна, тј у ЈНА, имамо сто прича оданде. Те приче умеју да нарасту бар колико смуђ упецан у суботу нарасте до понедељка. Имао бих и ја, али… више не верујем ни сам себи.
Осим кад имам црно на бело. Тј, црно-бело.
(велика је овде, не много боља од ове, добро да је и оваква)
Ne, nećemo evocirati U dva. Postojalo je to drvo i pre.
Snimanje filmova fotografskim objektivima je polako dovelo do toga da više ne znamo gde prestaje fotografija, a počinje film. Teško je razlučiiti i gde prestaje tehnika a počinje umetnost, što nas dovodi to potrebe da i film tretiramo kao fotografiju. Mogućnosti su nemerljive.
A šta biva: ostaneš bez šake i još usput stekneš doživotnu titulu budale – i to je to.
E, čekaj malo: da li to baš tako?
Uz standardno upozorenje”ne pokušavajte ovo kod kuće” (kao da svi kod kuće imaju tečnog azota na svu volju), hajde malo da se pozabavimo fizičkim pojavama koje odlikuju u naslovu pomenutu ludost.
Nastavite sa čitanjem… “Šta biva kad gurneš šaku u tečni azot”
И у доба кухињске лабораторије се експериментисало. Грејао се развијач, или се фотка развијала прво у меком негативском па онда у тврдом позитивском развијачу (енг. developer, дакле програмер). Вежбала се соларизација. А било је и разних случајних изума, незгода са срећним исходом.
Што је, дакако, коштало. Трошио се фото папир. Још горе, остајао је у води до ујутро или свеже осушен па остављен да се поравна, и сви виде шта је успело а шта није.
Са дигиталном фотком је прилично другачије. Експериментисање кошта само времена, а и тога мање него са хемијом. Много мање, јер хемији треба неколико минута да уради посао, а и онда баш не видите шта сте урадили, јер се ради при црвеном или жутом светлу, или треба спаковати материјал у онај црни папир, упалити светло, сачекати да се очи навикну на њега… Док се код дигиталне резултат види исте секунде или, ако сте радили нешто сложено и терали процесор да ради склекове, по цео минут.
Ово је почело као омашка.
(велика је овде)
Напросто ми врднула рука док сам тинцао кривуљу осветљења, па је крива испала доста стрма у средњим тоновима. И то не на овом снимку, него на неком суседном. Већ сам махинално кренуо да то исправим, кад сам схватио да ми се свиђа шта сам добио.
Visoka rezolucija slike je postala baš visoka rezolucija: kada biste 2×2 HD slike složili u jednu, pa emitovali takvu sliku, to bi neko rekao “da, sad je dobro”. Youtube ima sve više takvih slika. Evo, probajte sledeći snimak u najvišoj rezoluciji, ako imate na čemu da isterate tako gustu sliku. U svakom slučaju, razvucite sliku preko ekrana.
Nivoi nerazumevanja su počeli da dostižu novi nivo. Treba li da se zabrinemo zbog toga?
Treba li da se zabrinemo zbog toga, pitamo vas?
Nastavite sa čitanjem… “Nepravda nad nosiocima elektronskog čuda na licu”
Navodno, današnje generacije su postale adaptirane na novotarije i ništa ih više ne može iznenaditi. E sad, kako izgleda ona druga strana: šta kažu ljudi koji su bili već formirane ličnosti kad je televizija uzela maha? Oprobali su Google Glass na devetoro matoraca.
Nije prošlo bez iznenađenja.
Kako ljudima da objasnite očiglednu stvar? Recite im i zaboraviće u roku od pet minuta. Pokažite im i zaboraviće do doveče. Naterajte ih da okuse i neće zaboraviti nikad više.
Jes’ reklama, ali ide u red onih koje nazivamo “društveno odgovornim”. Perfektno.