Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Ako na muziku gledate kao na proizvod, ovakve likove sa margine nikada nećete upoznati. A to bi bila šteta.
Neke velike muzičare sam otkrio tek kada su otišli sa ovoga sveta. Sećam se trenutka kada sam prvi put čuo Calvina Russella i pomislio: Pobogu, pa gde se ovaj tip do sada krio! Toliko sam bio impresioniran da sam odmah počeo da psujem ljude iz muzičke industrije, a malo čeprkanja po Russelovoj biografiji mi je razjasnilo stvari.
Njegov životni put je bio sve samo ne običan.
Onaj čiča iz filma “Crossroads” je bio u pravu: dobra volja nije dovoljna da bi se svirao blues. Mora prvo da se udahne prašina sa hiljadu milja drumova. Ovaj dečko je sazrevao dok je već snimao blues.
Umetnost zajedničkog bitisanja je, verovatno, najteži predmet koji se uči u školi života. Za ovu disciplinu nema udžbenika, gradivo se ne može nabubati, pravila su rastegljiva, akteri često nekompatibilni, a krajnji rezultat niko ne može da predvidi. Uostalom, taj film se neprekidno vrti u našim domovima ili ga barem gledamo u svojoj okolini. I, ma koliko se upinjali da ukapiramo sve finese uspešnog i uzroke neuspešnog zajedničkog delanja kako bi se prilagođavali i tražili tačke spajanja, često smo nemoćni da održimo zajednicu iz ko zna kojih razloga.
Žene će odmah reći da je to zbog nedostatka ljubavi. 
Znam da zvuči kao fraza, ali ja ponekad zaista ostanem bez teksta kad čujem nešto ovako.
Mimo lepog vaspitanja, danas ću vas zamoliti tri stvari.
Prvo, nemojte zameriti što je sledeći snimak lošeg tehničkog kvaliteta, jer sadržaj trostruko nadoknađuje to pitanje (pozdrav onima koji ne mogu da slušaju muziku, nego zapravo slušaju svoju opremu).
Drugo, bez obzira na ono prvo: ili odvrnite glasno ili natucite velike slušalice na uši. Elem, potreban je direktan doživljaj da bi ovaj mali opit imao smisla.
Treće je, zapravo, provokacija: čikam vas da preslušate ovo dvaput uzastopce. Naime, primetio sam da tako funkcioniše savršeno.
Zvuk Telecastera je nešto što je teško objasniti. Mislim, nije teško rečima opisati oštre tonove koje svaki čestit gitarist sa malo iskustva ume da proizvede. Nego, takav opis ne služi ničemu. Postoje ljudi koji su taj sirovi, kao zarđali žilet opasni zvuk doveli do nekog mesta koje se više ne mora opisivati, jer opisi služe onima koji ne vide dalje od nosa, a ne čuju ni toliko. A takvo poimanje sveta je suviše tužno da bismo ga poštovali.
Čovek koji je u poduhvatu osvajanje duše Telecasterom otišao dalje od svih, i niko ne zna kako je on to postizao svirajući svoju Nancy, zvao se Roy Buchanan.
Neka sluša ko ima uši. Neka čuje ko ima dušu.
