Мало даље низ улицу има неки чича који то ради полако, ручном тестером, па нек му траје и две недеље, нема везе. И сретнемо га и договоримо се.
И стварно је трајало две недеље. Док нисмо скапирали да чича неће доћи, заборавио ваљда. Неће ваљати, примиче се зима, шта ако дуне нека ваљана кошава и собали орах, биће штете. Добро, не би нико страдао, не мувамо се по авлији кад тако дува.
Онда нађемо неког тестераша док је обарао неко дрво у улици, и кажемо му да сврати. Дође он, погледа, каже у петак. У четвртак, међутим, јави се да пита јел може сада, указала му се рупа у распореду. Може, може одмах.
И дође он са женом и три-четири моторне тестере разних величина, те канистером са ваљда 15 литара горива. Мислио сам да сам не знам како опремљен са склопивом лотром од шест метара, ал’ овај ме шије, мора да има девет. Професионалац.
Ајде што је опремљен, него што за минут тачно види где коју грану да засече, на коју ће страну да падне да је пусти, а на коју ако је веже ужетом да се окачи о лотру кад буде падала. Није да не бих то сам умео, исто свирам у моторну тестеру (ону са електромотором), али бих морао да меркам и планирам десетак минута по резу. Он је то срезао за цигло два сата. Истина, није сецкао за ложење, то могу и сам, него на комаде до два метра, ал’ све су сложили на једну гомилу, није било грања по целом дворишту, ништа није поломљено около, ма професионалац.
Онда жена му рече да јесте професионалац, ово му је више хоби, стварни посао му је да… меси бурек. Ал’ то је ноћу, па стиже ово преко дана. Свака част, мајсторе.
има још
