Pisanje o pesmama The Beatlesa može da izgleda kao ceđenje suve drenovine. No, uvek se otkrije nešto novo i nepoznato.
Ako me sećanje dobro služi, prva zvanično objavljena pesma The Beatlesa u SFRJ bila je “Hello, Goodbye“. Odštampana na foliji, delila se uz prvu verziju časopisa Džuboks. Čini mi se da je i danas imam negde među singlicama. Od tog trenutka domaće izdavačke kuće su stidljivo počele da izdaju licencna izanja i prilično frekventno objavljuju aktuelne singlove sa top lista. The Beatles su, za razliku od The Rolling Stonesa, bili manje subverzivni i sumnjivi da ne iskvare socijalističku omladinu i prećutno su dobili zeleno svetlo tamo gde se o tome odlučivalo.
Na albume smo morali da popričekamo još koju godinu.
Može li se cediti suva drenovina? Ne može, osim u epskim pesmama. Zato postoje albumi koji se mogu cediti do kraja sveta i iz njih će uvek izaći još ponešto…
Ne mogu da lažem: naslov jučerašnjeg Zoćinog članka je potakao naslov ovog, baš da u kontru. No, pravi razlog za današnje pisanje je ozbiljan: prekjuče, 26. septembra 2019. godine, navršilo se tačno pola stoleća od prvog objavljivanja albuma Abbey Road, poslednjeg autorskog dela koje je snimila grupa The Beatles. Naravno, izdavački posmatrano, album Let It Be je poslednji (izašao je tek u maju 1970, kad grupa uveliko više nije postojala), ali taj sadržaj je snimljen mnogo ranije: Abbey Road je prava labudova pesma grupe.
Sto ljudi, sto ćudi, pa od trinaest autorskih albuma koje su Bitlsi objavili “za svog vakta”, pronaći ćete da je svaki od njih nekome omiljen iz nekog razloga. S obzirom na to o kome je reč, tako nešto nije čudno. Što se mene tiče, stvar je jasna, pri čemu ću veoma da pripazim kako to izgovaram: meni je Abbey Road ubedljivo najdraži, a onaj potpourri na B strani tog albuma smatram jednim od najboljih trenutaka u istoriji muzike uopšte.
A koji album grupe je najbolji – paz’ da me ne navučete na besciljnu raspravu.
Vrli hroničari zbivanja su iskoristili svoje čestite podsetnike da nam skrenu pažnju kako vreme prolazi mnogo brže nego što bismo mi to voleli. Ne pomaže čak ni onaj relativistički stav da vreme, zapravo, ne postoji.
I tako… Juče beše pola veka od poslednjeg performansa Bitlsa pred publikom. To beše ono kad su se svi popeli na krov svoje upravne zgrade u Londonu i zasvirali pred malobrojnom publikom koju su činili ljudi zatečeni u kancelarijama i trenutno ne previše angažovani, filmska ekipa koja je pravila dokumentarac o Bitlsima i nekoliko članova porodica Velike Četvorke. Izgledalo je to baš ovako:
Ovogodišnje leto je bilo diskografski neinteresantno kada su u pitanju veliki i provereni igrači. Mali, po običaju, ne biraju ni mesto ni vreme kako bi se popeli koju stepenicu više ako je moguće, a bilo je i nekih vrlo interesantnih iznenađenja i noviteta, kojima ćemo da se pozabavimo tokom jeseni. Septembar je počeo silovito, a onomad sam morao da se odlučim šta ću pre da poslušam, jer su dva Paula (Simon i McCartney), čije opuse izuzetno poštujem, u isti dan objavili svoje nove albume.
Easy listening muzika je oduvek imala veliki broj svojih poklonika. Ja ne spadam u tu grupu slušalaca, no moram da priznam da se i u toj kategoriji mogu pronaći neke fantastično dobre odsvirane pesme koje i danas žive.
Jedan od najboljih izdavačkih poteza koje je nekadašnji Jugoton povukao bio je izdavanje debitantskog albuma Elvisa Costella. Iako su novine Costellu pravile imidž novotalasnog momka, My Aim Is True (1977) je album koja je posveta engleskoj pub rock sceni i momentalno asocira na snimke Davea Edmundsa, Nick Lowea ili Brinsley Schwarz. Od početka do kraja to je prava rokerska vožnja koja pomenutima nije previše bliska po zvuku već po, u to vreme pomalo zaboravljenom duhu zapisanom u savršenim pesmama, i ciničnim Costellovim stihovima prepunih humora.
U tom trenutku nikome na pamet nije padalo šta će Costello vremenom postati.
U proleće 1963. godine mlađana filmska zvezda iz Ujedinjenog Kraljevstva Jane Asher je napravila intervju sa The Beatles. Bilo je to nedugo posle snimanja pesama za njihov debitantski album Please Please Me. Pol Markantni je munjevito reagovao i startovao je, pa je prošlo malo vremena dok se nije uselio u kuću u kojoj je živela. Ljubav je potrajala dobrih pet godina, a raspala se u trenutku kada je trebala da bude krunisana brakom.
U kući Asherovih živeo je još jedan muzičar, Peter Asher. Stariji brat se pokroviteljski odnosio prema sestri, pa je bilo prirodno da bude u dobrim odnosima sa Paulom. Zajednički su slušali muziku i prebirali po gitarama, a već je i nastupao sa svojim ortakom kao duet Peter & Gordon. I ne samo to, imao je već u džepu ugovor za snimanje ploče i pomalo kuburio sa pesmama koje su trebale da se na njoj nađu.
Prebirajući po kasetama, pronašao je kroki Paulove peme “A World Without Love“. Autor je njom bio nezadovoljan smatrajući da nije dovoljno dobra za Beatlese. No, ono što nije dovoljno dobro za Beatlese, ne mora da bude loše za Petera & Gordona.
U februaru 1964. oni su izdali svoj prvi singl koji je, na iznenađenje svih, dospeo do prvog mesta top lista. I to sa obe strane Atlantika, a Peter & Gordon su mogli da se pohvale milionskim tiražima. Iako su zajednički nastupali još koju godinu, nikada nisu ponovili takav uspeh.
Peter Asher je tokom sedamdesetih postao cenjeni menadžer i producent bez čijeg učešća ne bi mogla da se zamisli tako uspešna karijera Jamesa Taylora ili Linde Ronstadt. On je bio ključna figura kod snimanja njihovih najtiražnijih albuma tokom sedamdesetih. A i za uspeh ekipe koja je bila povezana sa njima, uključujući Andrewa Golda, J. D. Southera, Bonnie Rait…
Neki izvori govore da je “A World Without Love” McCartney napisao kao šesnaestogodišnjak, pa mu možemo oprostiti prilično jednostavan i naivan tekst. To ne umanjuje njenu muzičku vrednost, jer je i danas rado slušana.
The Beatles je nikada nisu snimili. Prema Asherovim rečima, Lennon je mislio da je prvi stih “Please lock me away” naprosto smešan.
No, pravi razlog za današnje pisanje je ozbiljan: prekjuče, 26. septembra 2019. godine, navršilo se tačno pola stoleća od prvog objavljivanja albuma 
Neki izvori govore da je “A World Without Love” McCartney napisao kao šesnaestogodišnjak, pa mu možemo oprostiti prilično jednostavan i naivan tekst. To ne umanjuje njenu muzičku vrednost, jer je i danas rado slušana.