U generaciji songwritera/storytellera koji su se pojavili krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih, Randy Newman zauzima posebno mesto. On je neka vrsta anomalije: nije se uklapao ni u kakve šablone pokušavajući da se dodvori publici. Umesto toga je stvorio sopstveni, prepoznatljiv stil koji se oslanjao na zvuk koji je dolazio iz New Orleansa (slično Dr. Johnu) koji je, ionako, mešavina svih živih muzičkih žanrova. Još važniji je bio Newmanov pristup pesmama: mnoge od njih su “lenje” i sporo se razvijaju, a likovi koji prolaze kroz njih su slični onima koje srećemo i u pesmama Warrena Zevona – to su, odreda, marginalci, barabe, prevaranti, šarlatani…
Iako Newman često pokazuje simpatije za junake svojih pesma, od početka je jasno da su oni zalutali u ovom svetu i njihovo teturanje kroz život opisuje crnohumorno, satirično i cinično.