Kada neko u mojoj neposrednoj okolini ispali onu čuvenu izjavu “nema više dobre muzike” pa ostane živ, ne uzbuđujem se previše. Nekad sam besneo naglas; trebale su mi godine da naučim da ignorišem nevešt pogled na svet. A pravo da vam kažem, veoma sam se umorio od toga da bilo koga o bilo čemu ubeđujem. Jer kad neko ima ideju da je u pravu kada ispali takvu glupost, mala je verovatnoća da ćete mu bilo kakvim argumentom, uključujući argument praktičnog slušanja muzike, promeniti mišljenje.
Najzad, mišljenje takvih se ne može promeniti zato što tu mišljenja uopšte nema: tek poneki davno okoštali stav zasnovan na frazama. Čak i kad kažu nešto tačno, takvi ljudi ne umeju da objasne zašto je to tako.
Imam mnogo nove muzike u svom čujnom polju kojom bih mogao da dokažem da dobre nove muzike ima na pretek. Tu postoji samo jedan mali, malecki, ama ovolišni problem: sve je teže razvrstati žito od kukolja. Ovoliko je falilo da mi ovaj završi u kanti za smeće.
Ala bih se ogrešio.