Kada si na početku karijere, fali ti novac, nemaš prevelikog izbora. I najboljima se dešavalo da pišu po narudžbini, što ponekad rezultira antologijskim pesmama.
Ako zavrtimo vremeplov i vratimo se u 1964. godinu videćemo da su svi junaci današnje priče bili klinci. Mick Jagger, Keith Richards su jedva da su bili prevalili dvadesetprvu, Andrew Loog Oldham je bio par godina mlađi, The Rolling Stones su postojali tek par godina i bili su daleko od onoga što će nešto kasnije postati…
Osamdesete su bile nemilosrdne prema imenima muzičke industrije koja su želela da rade po starim receptima. Najveći rock’n’roll cirkus umalo nije prestao da postoji zbog takvih prilika.
Punk i New Wave nisu samo ugasili “simfoničare” koji su dominirali britanskom muzičkom scenom u prvoj polovini sedamdesetih. Neočekivani uspeh ovih pravaca ozbiljno je prodrmao muzičku industriju i neke od najvećih svetskih atrakcija. Na početku osamdesetih i The Rolling Stones su se našli u velikoj krizi i zamalo se nisu raspali.
Ako ostavimo muziku po strani i zagledamo se u prvih deset godina karijere The Rolling Stonesa, lako možemo da konstatujemo kako su bili vrlo “nestašni”. Mick Jagger i Keith Richards su rano shvatili da je pažnja medija dobra stvar za karijeru, pa je svesna ili nesvesna proizvodnja skandala postala opšte mesto u njihovim životima.
Između odlične žive svirke i magije na sceni, u tehničkom smislu reči, nema nikakve razlike; nabrajanje onog što je isto bi trajalo dugo, a bilo bi banalno i beskorisno. Ono što se bitno razlikuje ne može da se ispriča; tačnije, ja to ne umem, pa arogantno prilagođavam svet sebi tvrdeći da niko drugi to takođe ne može. Kako god: da li ćeš primetiti razliku ili nećeš, uh, pa kako sad to objasniti?…
A pre svega: hoće li se magija na sceni uopšte desiti? To se ne može znati unapred. Ponekad se desi, ponekad omane, jebigica. Važno je da pohodiš što više koncerata, da ni na jedan ne poneseš nekakvo kovertirano očekivanje, jer u tom slučaju sledi garantovano razočarenje, nego gledaš da skočiš na talas doživljaja i surfuješ njime, a da li ćeš doživeti katarzu ili se samo dobro zabaviti – ko zna…
Ako danas slušamo rane albume The Roling Stonesa, lako ćemo primetiti da je grupa u vreme njihovog snimanja tražila sopstveni identitet. Da, ti albumi su uglavnom bili zasnovani na pesmama koje su se oslanjale na bluz, soul i rock, bili puni obrada (što su svi radili) no, ne može da se ne primeti da su Jagger & Richards pisali i pesme koje se teško mogu povezati sa njihovim imidžom “loših momaka”. Te ljubavne, melodične i popične pesme nikada nisu bile dominantne u njihovom repertoaru, radije su ih davali drugima da ih snime, ali su daleko od toga da budu slabe.
Prošlo je 50 godina od najvećih previranja posle Drugog svetskog rata koja su iz korena prodrmala tadašnja učmala autoritarna i konzervativna društva, pre svega ono u Francuskoj. Kao i uvek u takvim situacijama, sve je počelo spontano, ali se pretvorilo u ozbiljno jer je tadašnji bunt imao svoju izrazito socijalnu, ekonomsku, kulturnu i političku prirodu.
Danas je ta priča toliko medijski romantizovana pa nije zgoreg da se podsetimo nekih istorijskih detalja.
Kad se izludim nenormalnom količinom posla, ova moja luda glava krene da jurca u svim mogućim smerovima. Preksinoć, umesto da odem na spavanje kao što to čini ona nekolicina pametnih ljudi koje poznajem (svi rano ležu i rano ustaju – tačnije, obojica), ja kliknem na neke portale vesti, e ne bih li saznao šta se zbiva sa druge strane mojih večito spuštenih roletni.
Bila je to greška, naravno.
Krug meandrčenja koji se desio u sledećih desetak minuta toliko je šašav da to zaista moram da podelim sa vama. U sredini priče se nalazi ova pesma, a pošto je to jedini normalan deo priče, onda je i opravdano da krenemo iz sredine.