Noć kad je gorela Pompeja

Dobro, de: nije to bila erupcija Vezuva, ali stvar je svakako bila tektonski relevantne prirode.

Znate li kako stoje stvari sa živim svirkama? Bez obzira na sve, one su najvažnije u karijeri nekog muzičara, jer muzika je najpre scenska umetnost, a tek onda izdavački biznis i šta ti ja znam. Postoje umetnici koji to ozbiljno shvataju, pa zato gledaju da posetiocima pruže nešto više, nešto što nije moguće doživeti na drugom mestu i u drugim okolnostima.

Nekima tako nešto uspeva lako – e zbog sile novca kojom aranžiraju te koncerte, zbog magije koja im je urođena, možda zbog kombinacije mnogih sitnih faktora među kojima neke baš i nije tako lako objasniti rečima…

Valja loviti takve prilike, koliko god da koštaju i koliko god da je teško pohoditi ih. Jer, trošak i umor se zaborave. Doživljaj se pamti dugo, dok god ona siva kaša između ušiju radi posao.

Nastavite sa čitanjem… “Noć kad je gorela Pompeja”

Zid

Krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih, Britanci su bili veoma inovativni i kreativni u onome što nazivamo art rock ili progressive rock. Pink Floyd, King Crimson, Jethro Tull, Genesis, Gentle Giant, Yes, Emerson, Lake & Palmer, Roxy Music i mnogi drugi su, svako na svoj način, kreirali zanimljivu muziku koja se teško mogla strpati u jednu vreću. Preko Bare se takođe zatalasalo: kako je najveće tržište na svetu pomno pratilo šta se dešavalo na Ostrvu, sasvim je očekivano da su se pojavile i američke grupe kojima su pomenuti bili uzori i koje su pokušavale da izbore svoje mesto kod malo drugačije formirane publike.

Genijalni Pavlov’s Dog su na domaćem terenu potpuno ignorisani, dok je Kansas uspeo da postane velika atrakcija.

Nastavite sa čitanjem… “Zid”