Zoću Punkera možete sresti gotovo na svakoj svirci u Kragujevcu. Lako ga je prepoznati: ima frizuru kao Marc Bolan u najboljim danima (sem ako nije u rastafarijanskom fazonu i navije dread lokne), kilažom se ne može pohvaliti, a za razliku od mene, još uvek može da cupka u ritmu muzike za ples. Nadimak koji ga prati nekoliko decenija navodi ljude koji ga ne poznaju na pogrešan zaključak. Iako je spreman da se raspravlja kada je punk ideologija u pitanju i voli da sluša čvršće izvođače, njegova prava priroda je gotovo skrivena. Zahvaljujući njegovom prijatelju iz inostranstva još tokom osamdesetih su počeli da mu pristižu diskovi Pink Floyda i Neila Younga koje smo zajedno slušali sa strahopoštovanjem.
Kakva su to bila entuzijastična vremena. 