Višesatne sedeljke sa Todorovićem i bistrenje svakojakih tema bile su važan deo moje mladosti. Sve to se promenilo njegovim odlaskom u Beograd zbog posla. Druženja su se svela na kraću formu: svake druge nedelje je dolazio u Kragujevac, a ja sam ga željno iščekivao jer bi mi istresao sve novotarije koje su se dešavale u kulturnom životu prestonice. Retko smo se zvali telefonom sem kada su bili u pitanju neki važni dogovori, a njegov konspirativni poziv i rečenica “Baki, nabavio sam ploču koju moraš da čuješ.” učinila je da mi proradi znatiželja jer smo delili slična muzička interesovanja. To “moraš da čuješ” značilo je samo jedno – čeka me neko prijatno iznenađenje.
Par dana posle poziva pojavio se na mojim vratima noseći u rukama album Year of the Cat (1976) Ala Stewarta.
Posle pažljivog zajedničkog preslušavanja lako smo se složili da je u pitanju zaista izuzetan album. A svakim novim slušanjem sve više je rastao u mojim očima. Malo vremena mi je trebalo da počnem da čeprkam po biografiji Stewarta, a i posrećilo mi se u tom trenutku. U Cob Recordsu su nudili Alov dvostruki album koji je pokrivao njegova prva tri albuma po bagatelnoj ceni. Bio je to lep način da za malo novca sklopim potpuniju sliku o ovom muzičaru.
Nastavite sa čitanjem… “Čini mi se kao da sam već bio na ovoj pozornici”