Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Poslednjih godina zatrpani smo tekstovima koji se bave imigracijom/emigracijom. Zajedničko im je da su površni, bazirani na upitnim političkim premisama i da šire strah. Pravi razlozi se veštom retorikom skrivaju – iza svih migracija uvek stoji bazična potreba svakog ljudskog bića da bolje živi.
Ako se tako nešto dozvoli i omogući.
Uvek može gore. Samo je pitanje: gde je tačka pucanja?
Kada je Bruce Springsteen napisao i snimio pesmu “The Ghost of Tom Joad” na istoimenom albumu 1995. godine, beše to relativno tiha pesma napisana u maniru Woodyja Guthrieja. A kada su Rage Against the Machine snimili istu pesmu 2000. godine, učinilo se da je u nju ugrađeno sve što može da se nađe na što udaljenijem kraju palete zvuka. I onda, kad su se na sceni sreli The Boss i Tom Morello, sjajni gitarista te metal-rap grupe, učinilo nam se na čas da je od dve nespojive stvari moguće dobiti energičnu pesmu koja poziva na noge.
Ovde moram da se zaustavim, jer prethodni pasus sam napisao tendeciozno, upravo sa namerom da vam pokažem kako se u svakom pogledu na angažovanu muziku može pogrešiti u svemu što se o njoj izlane. Kako na ovom blogu zbilja ne težimo da budemo mediokriteti, to vas molim da prethodni pasus dobro zapamtite, a potom odvojite od ostatka ovog priloga.
