Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Za slušanje muzike neopravdano zaboravljenih velemajstora nikada nije kasno. I kada nas napuste, njihov duh ostaje da lebdi nad nama.
Kada se pomene Swamp rock, prva asocijacija su Creedence Clearwater Revival. Oni su ovaj muzički podžanr koji vuče korene iz cajun muzike koja se izvodila u Luizijani učinili globalno poznatim. No, nekrunisani kralj ove muzike je čovek koga su prijatelji zvali Swamp Fox, gitarista, kompozitor i songwriter Tony Joe White.
Muškarčina od glave do pete.
Što ti je čovek prokletinja. Hteo bi sve da zna, pa onda upadne u stupicu plitkosti, jer dan je uvek prekratak. Kako sam se samo ogrešio o ovog čoveka…
Ova rubrika ne bi trebalo da se bavi ličnošću autora teksta, osim po nekoj pričici ili anegdoti koja pokriva atmosferu i daje novu dimenziju muzici koju slušamo. Ovog puta je drugačije: uz opasnost da se ovo pretvori u posipanje pepelom, moram da se suočim sa činjenicom da ne samo da sam propustio da blagovremeno upoznam opus jednog značajnog muzičara, nego sam ga jednom prilikom i ocrnio bez suvislog razloga.
Ali prvo šakom u čelo.
Nemam kud.
Nekad sam voleo jesen. Sad me stigle godine, ceo špil sam skoro nagurao, pa sam postao džangrizav kad me na prelazu iz oktobra u novembar za manje od 24 sata salete zagušljiva toplota, nasrtaj olujnog vetra koji donosi horizontalnu kišu i blago modra boja na vrhovima ušiju posle samo sat vremena provedenih napolju.
Manje-više hladnoća, nemam problem sa tim. Ali ako nešto ne mogu da podnesem, to je kiša noću. U svako godišnje doba. Jedino volim onu pesmu…
