To ja o sebi. Zapravo, svanulo mi je odavno, a tek sad sam počeo da nadograđujem.
Koristim prigodu odloženog objavljivanja priloga, jer u času kada ovo bude osvanulo na Suštini pasijansa, ja ću biti negde u Sloveniji, a možda već u Italiji. Ne mogu tačno da procenim koliko će Marinku i meni oduzeti pauze tokom puta u Veronu. Idemo da pohodimo koncert za koji nijedan od nas dvojice donedavno nije mogao da veruje da će nam se ostvariti.
Tako je: u ponedeljak uveče ćemo se sresti sa “načinom da se stvar obavi”, kako je Robert Fripp onomad opisao entitet po imenu King Crimson.
Da bi Robert Fripp zadržao pažnju na nekom muzičaru duže od šest sekundi, ovaj mora da bude mešavina Mocarta, Ajnštajna i bele ajkule, sa uzgrednom sposobnošću čitanja misli i trenutnog isporučivanja rezultata. Sa tim karakteristikama se tek stiže na audiciju.
Sinhronicitet je princip koji, evo već punih osam godina i četiri dana, uporno prati Suštinu pasijansa na putu saznavanja svega što je predmet našeg interesovanja. I tako, pomenuh prekjuče koliko je rigidna atmosfera rada i preciznosti vladala u vezi sa svakim zamislivim aspektom ideje pod nazivom King Crimson. A baš kao da se namestilo, u jednoj fejZbučnoj grupici koja progresivnu muziku neguje kao fetiš osvanuo je jedan audio-video zapis sa Cevke u kojoj se pojavljuje Adrian Belew, sam sa akustičnom gitarom, dakle najogoljenije moguće, i rekonstruiše jedan detalj iz perioda svoje karijere kad je bio frontmen grupe King Crimson, a što je radio duže od bilo koga drugog.
Nemam običaj da zahvatam gusarske video-snimke, ali ovog puta nisam mogao da odolim. Poslušajte i pogledajte pažljivo. I nemojte da izostavite reakciju publike iz ukupnog utiska.
Dakle, retoričko pitanje koje Belew na početku postavlja – da li ste se ikada zapitali šta svira jedan član benda? – i ono što sledi otkrivaju mnogo toga ako ste spremni da obratite pažnju.
Iskupljenje i dovršavanje. Stihija sinergije. Nedisciplina. Dalje. I još dalje.
Jedne julske večeri 2013, tokom posete prijateljima, Robert Fripp se zapitao: “Ako bi King Crimson trebalo da nastupi sutra, kako bi to izgledalo?”. U glavi mu se stvorila vizija sedmoglavog čudovišta na sceni i tog časa je znao da priču o grupi koja je proizvod njegovog višedecenijskog rada ne može ostaviti onako kako ju je prekinuo nekoliko godina ranije: u nezadovoljstvu i frustraciji.
Tog časa se začelo nešto što je, sasvim slučajno ili možda ne, tačno četiri godine kasnije dovelo do rođenja na sceni u Siudad Meksiku nečega što je Fripp nazvao, doslovno, The Eight-Headed Beast of Crim, a zapečaćeno je zdravicom u slavu Formacije 9.1, koju je poslednje večeri u nizu od pet, neverovatna publika uspešno porodila.
A kad Robert Fripp podigne čašu šampanjca i sprema se da kaže nešto, sedmorica muzičkih velemajstora pred njim ućute kao đačići u skamijama.
Da krenemo od početka, što je u stvari bio kraj. Ovo je zatvorilo prvi koncert u Pragu 26. juna 2018, pre bisa, a možda i nije?
Bezvremeno:
Kao što već pričasmo na Suštini Pasijansa onoliko puta, koncerte ne treba propuštati. Pogotovo, ne treba propuštati koncerte ljudi koje smo slušali u mladosti, a koji i dalje sviraju, i koji su i dalje dostojni svoje reputacije i lepog sećanja koje imamo o njima. Robert Fripp je, za mene, jedan od tih ljudi. U tipičnom maniru, Fripp je tekuću turneju po Evropi okarakterisao kao jubilarnu, iako King Crimson puni tek 49 godina rada. Naravno…
Kad kao balavac kročiš na muzičku scenu, pa od tog dana, godinu za godinom neprekidno, pa tako nekoliko sledećih decenija, uporno dokazuješ svoju klasu na najteži i najbolji način – egzaktnim rezultatom – onda stičeš nekoliko slatkih privilegija. Najpre, steći ćeš poštovanje auditorijuma, a poštovanje je nešto mnogo stamenije od popularnosti. Drugo, rezultat je merljiv na top-listi, a to u prevodu znači i ozbiljan novac, bar u onom delu sveta u kojem se kreativnost uvažava kao predmet ozbiljnog biznisa. Najzad, steći ćeš pravo da te i upućeni smatraju najboljim među najboljima; a sa tim epitetom ide i privilegija da vremenom možeš da izabereš crème de la crème braće po oružju, pa kad takve uvedeš u studio, sve se završava spektakularnim rezultatom u vidu muzike od čijeg svakog segmenta te spopadaju trnci i pitaš se šta te je to snašlo.
Dobro poslušajte sledeći primer, jer sam prethodni pasus napisao retroaktivno, slušajući baš ovu ludu vožnju. A dok budete gledali, nemojte se čuditi kad prepoznate neke velemajstore koje često pominjemo na ovim stranicama.
Pravo da vam kažem, dugo sam se dvoumio da li da upotrebim ovaj snimak kao predmet rubrike. Da se ne uvredite: većina slušalaca ne želi da se izlaže ovolikoj količini muzike po jedinici vremena. Ako baš hoćete, i ja moram da biram kad i kako ću sebe da izložim nečemu poput ovog; ne uspeva mi baš uvek. No, trik je u tome što ovde nema kockanja: veliki ulog najčešće vrati i veliku dobit, što beše i u ovom slučaju. A to je nešto što ne bih hteo da vam objašnjavam čak i kad bih bio sposoban za to.
Iz ove kože se ne može: jeste nedelja popodne, ali nema odmora. Jer, danas slušamo muziku Igora Stravinskog.
Kada me ljudi priupitaju nešto u vezi sa muzikom Roberta Frippa i grupe King Crimson, ne znam šta bih im ukratko rekao. Mogu da elaboriram danima jer volim tu muziku, a svedoci ste da Grba i ja često potežemo njihove pesme na blogu. Grupa je prošla kroz različite faze i postave, u njoj su svirali sve odreda vrhunski muzičari koje bi svako poželeo uz sebe. Štaviše, Fripp praktikujue luksuz da može da odbije bilo koga ako mu se ne uklapa u trenutnu viziju.
Još uvek je sveža javna kuknjava Adriana Belewa što ga nije uključio u poslednju postavu. Tata je samo rekao: “ne-mo-že”.