Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Iskren pogled pravo u oči koji govori sve jezike. Ideja o tome da je sreća samo trenutak.
Na početku, pesnik kaže:
Znaš li da putovanja nema?
Stižemo i odlazimo u isti čas
Bio si smrtan, baš kao i ja
A bog je samo melodija…
A na kraju gutamo knedlu zajedno sa njim:
Svi moramo da odemo, veruj mi
Ali ja te puštam da bih ti rekao hvala.
Više nego jednom do sada, pišući o nekim muzičarima koje naročito cenim, koristio sam frazu “on me zbunjuje”. Iako zapravo ne mislim doslovno – dovoljno sam se ja ukiselio tokom godina, pa malo šta može da me zaista zbuni – dozvoljavam da fraza ponekad ima i doslovno značenje. Možda to bude zato što nisam istražio okolnosti nekog muzičkog dela u meri koja mi pomaže da to delo istinski razumem. A ponekad se nađem na krivom tragu i zbog neke predrasude, jer i ja sam živ čovek.
No, šta ćemo sa onima koji se kao da se trude da zbune svakog ko se lati njihove muzike, uključujući i nas koji volimo pred svetom da se pokazujemo kao neko ko (misli da) zna dovoljno o njoj?
Sa takvima se nije šaliti. Najnoviji primer stiže na dugo očekivanom, novom albumu Paula Wellera. Poslušajte ovo.
Šta kažete?
Nastavite sa čitanjem… “Koje je pravo značenje “pravih značenja”?”
Letimice prateći kojekakve onlajn medije, primetio sam da je tu i tamo postalo moderno napadati Paula Wellera. Zanimalo me je samo šta kažu oni velemajstori engleske scene koji su uveli u praksu da “krišom” odnesu svoje poluzavršene radove Welleru na noge i pitaju ga za mišljenje. Među takvima se nalaze i neki muzičari koji se paušalno smatraju velikim institucijama na Ostrvu, pa bi možda bilo pametnije da prećutim ta imena. I saznajem očekivano: oni nemaju primedbi, jer ozbiljni ljudi, po pravilu, vole muziku koja izdržava sud vremena. A što se tiče onih koji su Welleru odlazili da bi saznali svoje mišljenje (kojih je mnogo više), oni svakako nisu više zanimljivi, jer upravo takvi su skloni da ujedu ruku koja ih je jednom pomazila.
Jedino što sam pomislio posle jednog paušalnog prozivanja Wellerovog rada ili nastupa, više se čak i ne sećam šta beše: “Blagi bože, pa Paul Weller je najzad postao prava institucija…”
